„Dve trećine stanovništva sveta podržava Srbiju.“

 

 

 

Kakvo podmetanje! Kakva zamena teza! Kakva neistina!

 

 

Ne podržava dve trećine stanovništva sveta Srbiju, već dve trećine svetskih režima.

 

 

A nijedan od tih režima nije demokratski što znači da ne proističe iz većinske volje naroda.

 

 

Na suprotnoj strani, ona jedna trećina demokratskog čovečanstva listom je kritična prema Srbiji, piše historičar Milan St. Protić za beogradski list Danas.

 

 

Ako se Srbija na međunarodnoj sceni oslanja na Rusiju i Kinu, jasno je da joj demokratija nije prvi prioritet.

 

 

Pitanje je da li joj je ikakav prioritet.

 

 

Njena vlast, očigledno, bira svrstavanje sa onim delom zemaljske kugle u kojem građani trpe, manji ili veći, teror svojih vlastodržaca, autokrata i diktatora, u kojima su ljudska prava i individualne slobode manje ili više, osporene.

 

 

Takvi su režimi prijatelji Srbije. Oni demokratski, po istovetnoj logici, nisu joj prijateljski. Žalosno.

 

 

Kako to da baš te države, nepravedne i nemilosrdne, imaju toliko razumevanja za pravednu i milosrdnu politiku Srbije?

 

 

I kako to da je čitav demokratski svet nenaklonjen Srbiji? Zaključak je samo jedan. Nesloboda je dobra, sloboda je loša.

 

 

Podseća na Orvela, zar ne?

 

 

Vredi se, poštovani čitaoče, nad ovom činjenicom zamisliti. Ozbiljno se zamisliti.

 

 

Spoljna politika je, po pravilu, zasnovana na interesima. Praktična i svrsishodna.

 

 

Unutrašnja politika je, ili bi trebalo da bude, utemeljena na principima, uverenjima, idealima.

 

 

Kad su države srodne po unutrašnjem sistemu, lakše im je da sarađuju na međunarodnom planu. Obično, iz takve srodnosti proističu čvršći oblici savezništava i uzajamne kohezivnosti. Bilo je, naravno, u istoriji i drugačijih primera.

 

 

Antihitlerovska koalicija u Drugom svetskom ratu povezala je zapadne sile sa staljinizmom.

 

 

No, to zajedničko delovanje nije bilo dugog veka. Uz to, bilo je osenčeno priličnim stepenom obostranog nepoverenja.

 

 

Ne sme se zaboraviti ni pakt o nenapadanju između nacističke Nemačke i Sovjetskog saveza iz avgusta 1939. u trajanju od nepune dve godine dok je rat uveliko besneo na evropskom frontu.

 

 

Po završetku rata i podele interesnih sfera zapadnjaci i Sovjeti postali su okoreli protivnici bipolarnog čovečanstva tokom narednih bezmalo pola stoleća.

 

 

U Pokretu nesvrstanih, onomad, nijedna članica (osim Indije) nije se mogla okarakterisati kao demokratska.

 

 

A i indijska demokratija ostala je začinjena specifičnostima kastinske društvene hijerarhije i uzastopnim političkim atentatima od Mahatme Gandija nadalje. Našli su se tu i desničarski i levičarski režimi, egzotične monarhije i ogoljene tiranije, dočim su svi gajili naročitu sklonost ka autoritarnosti. Ovo isto važi i za zemlje tzv. „BRIKS“.

 

 

Različite po mnogo čemu, problematične su sa stanovišta demokratije. Veoma problematične.

 

 

Srbija je, još od Karađorđevog ustanka krenula putem svojih zapadnih uzora boreći se, iz kolena u koleno, za što efikasnije ograničenje vlasti vlastodržaca. Ta je borba nekad bila neuspešna, nekad frustrirajuća, ali se od nje nije odustajalo.

 

 

Dizale su se bune, padale glave i vladalaca i naroda, kako bi se u Srbiji ostvario sistem kontrolisane, smenjive i odgovorne vlasti.

 

 

Time je, čitavim devetnaestim i početkom dvadesetog veka, Srbija prednjačila u poređenju sa svojim susedima. Sa istorijske tačke gledišta, ovo je nesporno.

 

 

Danas, sto dvadeset godina kasnije, odvedeni smo na pogrešnu stranu.

 

 

Ovdašnji silnici, predvođeni svojim predsednikom, dive se i klanjaju pred belosvetskim despotima: ruskim rušiteljem i kineskim komunistom.

 

 

Njih mole za pomoć, od njih primaju podršku, s njima se bratime. Ne haju ni za Navaljnog, ni za Tjenanmen.

 

 

Intimno se oduševljavaju njihovoj čvrstoj ruci i zavide im na samodržavlju. I oni bi, rado, kad bi mogli. Možda jednom i pokušaju. Ne bi me iznenadilo.

 

 

Ovde je ionako, već neko vreme, demokratija mrtvo slovo na hartiji.

 

 

Oni bi da vladaju poput svojih idola. Autokrata i uzurpatora. Za ostalo im je ravno do Kosova.

 

 

I Kosovo im je ravno. Nije metafora.

 

 

Kad se brani neodbranjivo, kad se opravdava neopravdivo, kad se slavi zločinstvo, onda se i bira društvo istomišljenika.pisana politička zakonitost. Svako leti svome jatu.

 

 

Ili se priklanja svom čoporu. Kako ti drago, poštovani čitaoče.

 

 

Apsolutna vlast raspolaže apsolutnim sredstvima manipulacije.

 

 

Kreiranja javnog mnjenja. Ispiranja mozgova nacije.

 

 

Odakle građaninu (ili građanki) svest o tome šta su nacionalni interesi?

 

 

Ko ih određuje i potura narodu? Ko je tumač istine, ispravnosti i dobra? Ko uživa ekskluzivno pravo, to jest privilegiju, definisanja našeg pogleda na svet?

 

 

Odgovor je očit, sam po sebi. Onaj što drži ukupnu javnost pod svojom neprikosnovenom kontrolom. Medijskom, na prvom mestu.

 

 

A ljudi su, ispostavilo se, kao glasnogovornici. NJihovo je mišljenje prost odjek. Eho. Mehanički ponavljaju, slovo po slovo, upravo ono čime su danonoćno bombardovani. Neprekidno i besomučno.

 

 

Sistematično i zlonamerno. Medijska tehnologija je poput vatre i vode, samo obratno.

 

 

Dobar gospodar, ali rđav sluga. Kad je slobodna predstavlja snagu. Kad je neslobodna, opako je oružje.

 

 

Zašto je uopšte demokratija bitna?

 

 

Odgovor je i ovog puta jednostavan. Bitna je zato što svako ko je na vlasti, kako je nekad pisao Monteskje, pada u iskušenje da tu vlast zloupotrebi. Svako.

 

 

Nema tog majčinog sina, ni očeve kćeri, sposobnih da se tom iskušenju odupru.

 

 

Demokratija pruža mogućnost za ograničenje i nadzor nad vlastodršcima. Što su vlastodršci pod strožijim nadgledanjem i što su plodotvornija sredstva za njihovo disciplinovanje, to će grđani biti zaštićeniji, a zemlja prosperitetnija.

 

 

U većini država na ovoj našoj planeti, građani su izloženi dobroj ili rđavoj volji vlasti.

 

 

Građanin i nije prava reč. Te milijarde podanika, sužanja, obespravljenih i potlačenih, ne pitaju se ni za šta.

 

 

Oni o onom što se oko njih događa ništa i ne znaju. Ne glasaju i ne biraju. Uglavnom su u trpnom stanju.

 

 

Dakle, od ovih devetnaest protivnih rezoluciji o Srebrenici u generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, poludemokratska je jedino Mađarska. Sve ostale su nedemokratije.

 

 

Od onih šezdeset osam uzdržanih, jedva je dve-tri demokratskih. Grčka, Kipar i još neko, možda. Srbiju su podržali oni što sopstveno stanovništvo zarobljavaju i kinje. Eto, to je naše probrano društvo. To su naši prijatelji i saveznici. Naše dike.

 

 

Priznajem, imam problem s tim „našim“ jer, moji sigurno nisu.

 

(SB)

(532)

HISTORIČAR MILAN ST. PROTIĆ: “Od ovih devetnaest protivnih rezoluciji o Srebrenici UN-u, poludemokratska je jedino Mađarska. Sve ostale su nedemokratije”