Uostalom, sve do pedeset i neke SFRJotovi muslimani slovenskog porekla nisu imali mnogo izbora. U zavisnosti od republike u kojoj su živeli, mogli su se izjasniti kao Srbi, Hrvati, Makedonci ili kao Jugosloveni.
Beogradske “Večernje novosti”, jedan od udarnih tabloida režima Aleksandra Vučića već godinama dodjeljuju književnu nagradu koja nosi ime velikog pisca Meše Selimovića . List na čijem je čelu Milorad Vučelić , ozloglašeni novinar i “intelektualac” zbog ratnohuškačke karijere u vrijeme režima Slobodana Miloševića ovih je dana došao na udar javnosti u Srbiji, nakon što je objavio lične podatke o nekolicini studenata koji sudjeluju na velikim protestima optužujući ih da rade za Hrvatsku i njene obavještajne službe. Zbog toga, kao i niz drugih medijskih zločina koje u kontinuitetu čine “Novosti”, pojavila se inicijativa da se tom listu oduzme pravo na korišćenje/zloupotrebu imena Meše Selimovića za svoju književnu nagradu. Toj inicijativi, kako tvrde nezavisni mediji, priključila se i jedinstvena slavna pisca koja živi u Beogradu.
O ovoj temi pisao je nagrađivani srpski pisac Svetislav Basara u svojoj redovnoj kolumni u listu “Kurir”.
“Ideja je izvanredna, daj bože da uspe, ali mrka kapa “napisao je Basara u prvom nastavku. On dalje piše da “nije nepoznato da su Novosti pod direktnim uticajem” Dobrice Ćosića, “gaje posebnu naklonost prema Srbima Muhamedove vere kojima u jednom trenutku dođe iz dupeta u glavu, pa se vrate prađedovskoj veri ili bar nacionalnosti”. Basara piše da je „nadevanje Mešinog imena čemernoj nagradi Novosti u samom startu bilo motivisani najnižim pobudama, tj. slanjem „jake poruke“ Bošnjacima da je Meša bio njihov, a da je sada naš Srbin sa dna kace“.
U drugom nastavku objavljenom u “Kuriru” koji prenosi u cjelosti Svetislav Basara piše kako je krug oko Dobrice Ćosića i Srpske akademije nauka pokušao insrumentalizirati Mešu Selimovića za svoje prizemne nacionalisitčke ciljeve.
U vreme kad se Meša Selimović – najverovatnije po naređenju iu organizaciji Dobrice Ćosića – preselio iz Sarajeva u Beograd i izjasnio se „kao Srbin iz muslimanske porodice“, da nije bio nikakav Big Deal. Na to se gledalo kao na stvar ličnog izbora. I tako je – da je bilo pameti, kao što nije – trebalo i da ostane.
Uostalom, sve do pedeset i neke SFRJotovi muslimani slovenskog porekla nisu imali mnogo izbora. U zavisnosti od republike u kojoj su živeli, mogli su se izjasniti kao Srbi, Hrvati, Makedonci ili kao Jugosloveni.
Stvar se, međutim, iskomplikovala. Nostrifikacija Meše Selimovića je sa Ćosićeve tačke gledišta bila dibidus promašena investicija. Dostojanstveni, povučeni gospodin iz Tuzle nije se dao namamiti u muljavine boljševičko-ljotićevskog bašiozuka, bagre i brabonjaka.
A tužno počujte šta će vam Uncle Bas reći iz takozvane prve ruke. Koliko god se – i iz kakvih boga pobuda – neki musliman vraćao prađedovskoj naciji i veri, za ljotićevsku bagru i brabonjka u internim razgovorima će vavek ostati „balija“. Jeste se on vratio prađedovskoj veri. Tako oni kontaju, ali zašto je odlazio, taknuto-maknuto, gde je dangubio dvesta godina, kako će nadoknaditi gradivo.
Ako mislite da fantaziram, pročitajte u novinama Novi intervju Zorana Jeremića i Ljubom Popovićem u kome je Ljuba, duhovit kakav je bio, ispričao kako je Ćosić – po dojavi pariske srbske dijaspore da na Ljubinim platnima „nema ništa srpsko“ – potegao u Pariz da ispita stvar i pred jednočlanom komisijom (Žika Stojković) ustanovio je da su topole na Ljubinim slikama čisto srpske. Topole su, inače – objasnio je Ljuba – bile čempresi.
Ja ne spadam u tabor onih koji drže da je nadevanje Mešinog imena nagradi koje dodeljuju Novosti neka vrsta degradacije velikog pisca. Mešino ime je tu kao juče pomenuta Predićeva slika, koja – kao uostalom ni Meša – nije izgubila ništa od svojih vrijednosti vremena što je iz najnižih pobuda lažno predstavljena kao autentična fotografija ili ime nagrade koju moja neznatnost posprdno zove: seljačka književna moba.
Ako ne znate šta znači drevna reč „moba“ – a garant ne znate – ništa zato, bitno je da je napisana ćirilicom.
Moba – to vam je kad se celo selo okupi da nekom završi neki veliki posao, npr. žetvu. E po tom principu radi i žiri nagrade „Meša Selimović“. To, praktično, i nije žiri, nego masovni skup koji se odaziva – istina sve manje – i neki kritičari od ugleda, ali i dvocifreni broj nastavnika i učitelja iz unutrašnjosti za koje niko – uključujući većinu njih – nikad nije čuo.
Tako brojan – i tako (većinski) nekompetentan žiri – idealan je ambijent za raznorazne muljavine i „pakovanja“, od kojih su neka smehotresna, druga tragikomična.
Svetislav Basara na kraju zaključuje” Ne može se reći da Mešinom nagradom nisu ovenčavani i vrhunski ovdašnji pisci, ali u tome i jeste caka, jer je skriveni smisao Večernjih novosti da vrhunske stvari, ljude i pojave uvalja u govnu.
(Kurir)
(65)