Bomba snage jedne megatone, koja je 80 puta jača od one bačene na Hirošimu, privremeno bi oslepela sve osobe udaljene 21 kilometar od mesta eksplozije – po danu, a noću čak i ljude udaljene i do 85 kilometara.
Kako navodi “IL Sajens”, opekotine prvog stepena dobili bi ljudi na udaljenosti do 11 kilometara, opekotine drugog stepena osobe na udaljenosti do deset kilometara, a trećeg stepena sve osobe udaljene do osam kilometara od mesta udara. Te, najteže opekotine, potpuno bi uništile tkivo kože i smrtonosne su, ako se hitno ne pruži medicinska pomoć.
Posledice mogu varirati zavisno od odeće koju bi nosili povređeni. Uz debljinu i čvrstoću, bitna je i boja. Tako će svetla odeća reflektovati deo energije, dok će crna sve upiti.
Eksplozija bombe snage jedne megatone na udaljenosti od šest kilometara stvorila bi pritisak od 180 tona na zid jednospratne kuće, dok bi brzina vetra bila oko 255 kilometara na čas.
Na udaljenosti od jednog kilometra od eksplozije pritisak bi bio četiri puta veći, a vetar bi udarao brzinom od 756 kilometara na čas.
Ljudsko telo bi moglo da izdrži pritisak, ali snažni vetar doveo bi do sudara sa brojnim letećim predmetima, te bi većina ljudi umrla od posledica rušenja zgrada.
Poseban problem je radijacija. Osobe koje prežive nuklearni udar bile bi izložene velikoj radijaciji. Veliki broj onih koji prežive i radijaciju bili bi trajno bolesni – četvrtina pogođenih molekularnih veza nikada se ne oporavi, što dovodi do genetskih mutacija i karcinoma.
Kao prilog u raspravi o tome šta bi se desilo u slučaju nuklearnog rata “Sajens” podseća da je temperatura u centru udara na Hirošimu, nakon što su Amerikanci bacili atomsku bombu, iznosila oko 300.000 stepeni Celzijusovih. To je 300 puta veća temperatura od one na kojoj kremiraju tela.
(238)