Kada me više ne bude: Otac sinu ostavio pismo.... — Sarajevograd.org

Ovu dirljivu priču napisao je Rafale Zeler i zaslužuje da je svako pročita
Niko ne razmišlja o smrti, ali ona nam se svima neumitno približava, započinje on svoju priču za Medium.

Smrt je uvijek iznenađenje, a tako je bilo i za moju porodicu. Niko je ne očekuje. Čak ni smrtno bolesni vjeruju da će umrijeti za dan ili dva. Možda čak i za nedelju dana.

Nikada nismo spremni. Nikada nije pravo vrijeme.

Ništa nije bilo drugačije ni kada je moj utac umro. Zapravo, njegova smrt je bila potpuno neočekivana. Imao je 27 godina. Bio je mlad, previše mlad. Rak ne bira žrtve. Otišao je dok sam bio i ja mlad. Imao sam 8 godina, dovoljno da mi nedostaje ostatak života.

Nikada mi nije rekao da će umrijeti. Čak ni kada je ležao u bolničkom krevetu. Nije mi rekao ni riječ.

Kada je taj trenutak došao, bio sam slomljen.

Medicinska sestra mi je donijela kutiju prepunu pisama koja su bila namenjena meni.

Prva je bilo naslovljeno sa “Kada me više ne bude”. Otvorio sam ga.

“Sine,

Ako čitaš ovo, ja sam mrtav. Žao mi je. Znao sam da ću umreti.

Nisam želio da ti kažem da će se to desiti. Nisam htio da te vidim kako plačeš. Mislim da osoba koja umire imao prava na malo sebičnosti.

Kao što vidiš, postoji još puno stvari koje je potrebno da te naučim. Na kraju krajeva, pojma nemaš o životu. Zato sam ti napisao ova pisma. Ne smiješ da ih otvaraš prije pravog momenta. To je dogovor.

Volim te. Brini se o mami. Ti si sad muškarac u kući”.

Devet godina kasnije, stvari su se promijenile. Majka je imala novog dečka koji je bio bezvredan. Mislio sam da se ponižava jer je sa njim. Uopšte je nije poštovao. Zaslužila je više od tipa kog je upoznala u baru.

Dobro se sjećam šamara koji sam dobio kada se izgovorio “bar”. Priznajem, zaslužio sam ga. Onda sam se sjetio pisma sa naslovom – “Kada budeš imao najgoru svađu sa majkom”.

Otvorio sam ga.

– “Sada joj se izvini.

Ne znam zašto se svađate i zašto. Ali znam tvoju majku. Zato je ponizno izvinjenje najbolja stvar da je prebolite. Govorim o izvinjenju na kolenima.

Ona je tvoja majka. Voli te više od bilo čega na svetu. da li znaš da je prošla kroz prirodan porođaj samo zato jer joj je neko rekao da je to bolje za tebe? Da li si ikada video ženu na porođaju? Da li ti je potreban bolji dokaz da te voli?

Izvini se. Oprostiće ti”.

Moj otac nije bio veliki pisac, već samo činovnik u banci. Ali njegove riječi imale su veliki uticaj na mene. Posjedovale su više mudrosti nego mojih 15 godina iskustva.

Nije trebalo još puno vremena da na red dođe koverta – “Kada izgubiš nevinost”.

“Čestitam ti sine.

Ne brini, se*s će biti bolji kako vrijeme bude prolazilo. Prvi put je uvijek loš. Moj je bio sa ružnom ženom, koja je uz to bila i prostitutka.

Najveći strah mi je bio da ćeš pitati majku šta je nevinost kada vidiš naslov ovog pisma”.

Otac me je pratio cijeli život. Bio je uz mene, iako nije bio uz mene.

Njegove reči moogle su ono što niko drugi nije mogao – stavljale su mi osmeh na lice kada su stvari bile crne.

Pismo označeno sa “Kada se oženiš” me je učinilo veoma emotivnim. Ali ni približno kao ono “Kada postaneš otac”:

– “Sada ćeš razumjeti šta je prava ljubav. Shvatićeš koliko je voliš, ali prava ljubav je ono što osećaš za tu malu stvar. ne znam da li je dječak ili djevojčica. Ja sam samo leš. Ne proričem budućnost”.

Jedva sam čekao svaki naredni trenutak i svako naredno pismo. Nikada ih nisam čitao prije vremena. Nestrpljivo sam čekao narednu lekciju. neverovatno je šta sve čovek sa 27 godina može da nauči muškarca koji sada ima 85.

Sada, kada ležim u bolničkom krevetu, u ruke uzimam pismo na kom se jedva vidi “Kada dođe vrijeme”.

Ne želim da ga otvorim. Plašim se. Ne želim da vjerujem da je moje vrijeme došlo. Niko ne vjeruje da će umrijeti.

Duboko sam uzdahnuo i otvorio ga.

– “Zdravo sine. Nadam se da si sada star čovjek.

Znaš, ovo pismo sam najlakše napisao. Ujedno je bilo i prvo koje sam napisao. Ovo pismo me je oslobodila bola koji sam osećao jer ću te izgubiti.

Poslednjih dana u bolnici razmišljao sam o životu koji sam imao. Bio je kratak, ali veoma srećan. Bio sam tvoj otac i muž tvoje majke. Šta sam više mogao da poželim? To mi je dalo mir. Sada ti uradi isto to.

Moj savjet tebi – ne moraš da se plašiš”.

(481)