U bugarskoj prijestonici je predsjednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će dati sve od sebe da se dođe do rješenja za Kosovo, istakavši da će u suprotnom Srbija imati „bezbroj problema“.
Sagovornici Radija Slobodna Evropa (RSE) ocijenjuju da, iako ga čekaju mnoge prepreke, samo od Vučića zavisi hoće li smoći političku hrabrost da preseče kosovski čvor.
Dan nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na sofijskom samitu EU – Zapadni Balkan rekao da želi da veruje da će Srbija u narednom periodu imati dovoljno snage da dođe do rješenja za Kosovo, Vuk Drašković, nekadašnji ministar inostranih poslova i čelnik Srpskog pokreta obnove (SPO), koji je na listi vladajuće Srpske napredne stranke, za RSE kaže da Vučićevi stavovi o tome šta je stvarnost Kosova nailaze na otpor nacionalne elite u Srbiji, opozicije i Crkve.
„Vučić govori, podseća, sa oprezom, s obzirom da zna kakvo je većinsko raspoloženje u narodu, da je Kosovo izgubljeno, da je bio rat, da smo potpisali kapitulaciju, da nema države Srbije na Kosovu, nikakvih njenih institucija vlasti, da je proglašena nezavisnost i da je Međunarodni sud pravde presudio da ta deklaracija nezavisnosti nije protivna ni Povelji Ujedinjenih nacija, ni međunarodnom pravu, ni Rezoluciji 1244. On govori i da je Srba danas na Kosovu jedva nešto iznad pet procenata, da se osipaju, da odlaze, upozorava da nam se prazni i Srbija, da ljudi u kolonama odlaze u zapadne zemlje. I sve je to tačno. Kaže i da je protiv zamrznutog konflikta“, podsjeća Drašković i kaže da se plaši odluke da se ide pred narod, odnosno, na referendum o Kosovu.
„Mislim da se to mora izbeći zato što narod uopšte ne zna – ne da ne priznaje, nego ne zna – ove činjenice. Dakle, ljudi misle da je Kosovo sastavni deo Srbije“, kaže Drašković.
I dalje, međutim, insistira na kompromisu Prištine i Beograda, a da i ne nagoveštava šta podrazumeva pod tim. Da od podele Kosova ili razmene teritorija nema ništa – zapadna međunarodna zajednica sve vreme ponavlja. Šta je to, onda, Vučićev kompromis, odnosno, šta su to „legitimni interesi Srbije na Kosovu“, koje u poslednje vreme pominje – on ne otkriva.
„Nikakvo očuvanje zamrznutoga konflikta neće predložiti, a većina naroda kojemu treba da se obrati je upravo za to najcrnje rešenje, za status kvo“, upozorava Drašković i postavlja značajna pitanja koja sugerišu koliko građani žive u nezanju kad je o Kosovu riječ:
„Zna li, recimo, narod da bi jedan pravno obavezujući sporazum između Kosova i Srbije, za koji se i sam zalažem, pri čemu Srbija ne mora formalno priznati kosovsku nezavisnost, niti to od nje iko traži, napravljen po uzoru na sporazum između nekadašnje Istočne i Zapadne Nemačke, zapravo bio jedino razumno rešenje koje bi dalo krila i Srbiji i Kosovu? Ne, narod to ne zna“, konstatuje Drašković.
Realnost ide drumom, a mediji, nacionalna elita i propaganda, tobože u ime podrške Vučiću, idu šumom, zagovarajući potpuno drugačije stavove. Izmišlja se svašta i manipuliše se Rusijom kao nekakvim spasiteljem. Javnost je, ukazuje Drašković, sistematski varana da Srbi na Kosovu ništa nisu dobili gubitkom Kosova, iako su dobili dosta toga, ponajviše Ahtisarijevim planom, koji je ugrađen u kosovski ustav.
Drašković podsjeća da su stvorene nove srpske opštine; zagarantovano učešće kosovskih srba u vladi i parlamentu; službena upotreba jezika i ćirilice; ekonomske i druge veze sa Srbijom; da je zagarantovana imovina Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, kao i religijsko i kulturno nasleđe; nemogućnost ujedinjenja Kosova i Albanije. Slobodan Milošević je, ističe, izgubio Kosovo, ali je velika satisfakcija data srpskoj manjini dokumentom Martija Ahtisarija iz 2007. godine. To su političke elite Srbije od naroda krile zato što su odbacile Ahtisarijev plan.
Prije samo četiri mjeseca Aleksandar Vučić je na televiziji „Happy“ krajnje neuvijeno poručio naciji da će Srbija ili rješavati problem Kosova ili je osuđena na propast. Tom prilikom je istakao i da bez pravno obavezujućeg sporazuma koji podrazumijeva jasno rješeno pitanje granica Srbija neće moći u Evropsku uniju.
(2368)