Tekst sa beogradskog “Danasa” objavljujemo u izvornoj varijatni…
Piše: Snežana Čongradin
Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, ocenio je da je „nekima u Crnoj Gori“ cilj da u narednih deset godina nestane srpski narod.
Ovakva izjava, koja, ne samo po sadržini, već i po tonu i prilici u kojoj je izgovorena, priliči političaru i vlastodršcu poput Vučića, aktivnog na strani ratno zločinačke i velikosrpske ideologije, tokom devedesetih, usledila je u ponovnom uspostavljanju sukoba u toj drugoj državi, nakon kratke pauze, izazvane pandemijom smrtonosnog virusa.
Uoči izbora zakazanih za 21. jun, a u istovremenosti slanja vojske protiv izbeglica smeštenih u Šidu i okolnim mestima blizu granica, predsednik Srbije obračunava se sa običnim ljudima na nacionalističkim osnovama.
U tome mu uveliko „pomaže“ takozvana relevantna opozicija sabrana u Savezu za Srbiju, koja osnove svoje kritike vlasti, u borbi protiv aktuelnog režima, nalazi upravo u dešavanjima u vezi sa imovinom Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori i širenju ksenofobije i laži protiv nesrećnih ljudi zaglavljenih u Srbiji na putu ka Evropskoj uniji.
Ispostavlja te teme kao svoje glavno oružje, u okolnostima u kojima je jasno da su građani Srbije uveliko i duboko isfrustrirani, preplašeni i nadojeni mržnjom na nacionalnoj osnovi, pa im u predizbornoj kampanji zapravo najviše prijaju teme poput navedenih.
Stoga, ne čudi što se u tome ko će jače da udari na izbeglice iz dalekih, bliskoistočnih zemalja, ili navodno snažnije stane u odbranu Srba koji žive u drugim državama, utrkuju i vlast i veliki deo onih koji žele da je osvoje.
Koliko je tu neljudskosti, opasnosti, mogućnosti za izazivanje nasilja još širih razmera, odnosno nasilja plaćenika vlasti koji “na terenu” obavljaju poslove kako bi se sukobili sa izbeglicama ili izazivali nerede u drugim državama, uopšte nije važno, niti se opaža.
Važno je prosečnog srpskog glasača pridobiti agresijom, mržnjom, neutemeljenim optužbama, odnosno praznim i otrcanim floskulama koje mogu da povrede slučajne i obične ljude, ne bi li se politička elita na takvim nesrećnim i tragičnim ljudskim sudbinama dokopali vlasti ili je održali.
Imajući u vidu da je Srbija doživela propast i poraz u ratovima, gde su aktivni učesnici, ponovimo, bili upravo aktuelni nosioci vlasti – Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, inspirišući na najbrutalnije zločine koje Evropa nije videla još od Drugog svetskog rata, kao i da je u izazivanju te tragedije, Srpska pravoslavna crkva bila slepi i pomni saveznik, ne čudi da se i danas koristi i da zajedno sa svojim bivšim ratnim saborcima radi na utvrđivanju trona, očuvanja vlasti, a time i daljeg širenja mržnje i izazivanja sukoba gde god je to moguće u državama bivše Jugoslavije.
Naime, istovremeno kada je govorio o tome da je krajnji cilj oduzimanja imovine SPC u Crnoj Gori to da Srbi u narednih deset godina nestanu u toj državi, Aleksandar Vučić je obuhvatio i ostale „srpske zemlje“, rekavši da su dešavanja u Crnoj Gori samo početak i da će se posle toga pokušati stvaranje pravoslavne crkve na Kosovu i Bosni i Hercegovini.
Na to se nadovezao patrijarh SPC rečima da je jasno da je plan da tamo (u Crnoj Gori) nema više SPC niti srpskog pravoslavnog naroda. „Stvara se sada jedna nova nacija, crnogorska, koja treba da istisne sve ono što se zove srpskim imenom“, rekao je patrijarh Irinej.
Prisvajanje nacionalnog identiteta, celog srpskog naroda, od strane protagoniste ratno zločinačke politike i poglavara SPC, podržavateljima i inspiratorima velikosrpskog projekta, tako brutalno slomljenog još devedesetih godina, odnosno način na koji oni svi zajedno zastupaju interese ovdašnjih građana, nameću potrebe, tumače događaje i predviđaju, boreći se za sopstvene, lične ciljeve, u novijoj istoriji pokazao se u nekoliko navrata već kao katastrofalan za upravo srpski narod.
Time što ne žele da se odrekne vlasti i moći, svih privilegija koje su stekli na ratnom i tranzicijskom profiterstvu, ovdašnja elita iznova i iznova gura naciju u još dublje ponore i moralne sunovrate, koji se, osim smrti, na kraju odraze na standard, obrazovanje, zdravstvo i kulturu građana.
Za to nisu potrebni dodatni dokazi. Brojevima, u kojima je izražena stvarnost u vezi sa gore navedenim kategorijama, nije potrebno nikakvo dodatno objašnjenje.
(482)
