Vest da je u 51. godini preminuo Muamer Zukorlić, potpredsednik Narodne skupštine i bivši muftija Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, odjeknula je u javnosti.

 

 

Prema nezvaničnim informacijama, muftija je preminuo zbog komplikacija izazvanih trombom.

 

Interesantno je da je Zukorlić u svom poslednjem gostovanju pre samo 10 dana na “Happy” televiziji, antidržavne strukture u državnim institucijama uporedio upravo sa trombom, rekavši da “morate sve pratiti u državi, kao mali tromb u nozi”. Izgovorio je ovo želeći da naglasi koliko je on opasan po državu , koliko i po čoveka, i kao da je naslutio svoju smrt:

 

“Neodgovorno je ako nekome veliki prst na nozi promeni boju, pa on kaže da je to je od glave daleko, šta mene briga za neke kapilare, odnosno šta me briga za uspostavu otrova koji se koncentriše u okviru MUP-a ili nekih drugih struktura moći…”

 

 

Deo gostovanja gde Zukorlić to pominje pogledajte nakon 21. minuta:

 

 

 

 

On je samo nekoliko meseci pre smrti u ekskluzivnom intervjuu za Mondo govorio o islamu, strahovima, porodici, prenosimo deo tog intervjua:.

 

 

Kada se pogleda unazad – sve ono što ste radili, govorili, koje ste teme tokom više od dve decenije pokrenuli, ne mogu a da Vas ne pitam da li ste nekada strahovali za svoj život?

 

“Razlika između kukavice i hrabrog čoveka nije u tome da jedan ima a drugi nema strah, već u tome da je jedan odlučio da pred njim klekne a drugi da se izbori sa njim. A obojicu je strah. Odlučio sam da se ne predam strahu i našao jednu uspešnu formulu kako da to učinim – pronašao sam veći strah. Kada pronađete veći strah, onaj manji nestaje. Kao deca smo se grubo šalili pa govorili – ako te boli prst, udariš se u glavu i prst više ne boli. Ja sam pronašao za mene jedan jedini legitimni strah a to je strah od Boga.

 

 

 

 

Često je moj život bio ugrožen. Imao sam i pretnje i neposredne pokušaje likvidacije. Jednom mi je čak i amabasador jedne muslimanske zemlje upozorio na to. Pozvao me je i rekao da ima nešto važno da mi saopšti. Bila je napeta situacija. Ušao sam u ambasadu i on mi je rekao – znaš li šta ti se može desiti.

 

– Znam. Najgore što može da mi se desi je da izgubim glavu.

 

– E to.

 

Onda me je ubeđivao da to prihvatim a onda sam mu rekao:

 

– Vidite Vaša ekselencijo mene jako boli to što ste vi kao predstavnik jedne muslimanske zemlje, koji ste trebalo da me zaštitite, pristali da budete glasnik koji će da mi saopšti ovu vest. Ali imate jedan mali problem – ja sam drugačije vaspitan. Moj trenutak smrti određen pre mog rođenja. To sam kroz veru naučio. O tome odlučuje isti onaj koji je odlučio da ja dođem na ovaj svet i zato ne može mi biti to faktor na osnovu koga ću ja promeniti stav. Ja zapravo mogu samo da biram hoću li mojoj deci ostaviti oca izdajnika ili oca mučenika.

 

– Šta si odlučio?, pitao me je.

 

– Odlučio sam da im ostavim oca mučenika.

 

Ambasador je prebledeo u tom trenutku.

 

 

Mislite li da ste nešto propustili kao otac, sin, suprug…?

 

“Kada odlučite da se borite za veće ciljeve znajte da ćete platiti cenu. Ja sam najviše propustio da uživam sa svojom porodicom i da oni uživaju sa mnom. Vidite, hvala Bogu, imam osmoro dece. Ja definitivno nisam bio neko ko će ih čuvati ali vam Bog, uz dobar porodičan ambijent, uz ulogu majke, pruži da svo moje osmoro dece budu onako kako možete da ih zamilite – i u školi i u ponašanju i u karijeri. Ako se žrtvujete iz humanih pobuda za zajednicu, narod, za dobrobit onih koji nisu u vašoj porodici, onda vam Bog to vrati berićetom kroz vašu porodicu. U mom slučaju se to potvrdilo.”

 

 

 

 

Ali čovek je kvarljiva roba...

 

“To jeste ali treba onda da vidimo da li ćemo to što mu se dešava podržati ili osuditi. Tu je pitanje našeg stava. Pitanje osude ili podrške je važno pitanje preko koga se prelazi vrlo površno.

 

Ljudi misle da kada se ja izjašnjavam o zlu i zločinu, bilo čijem, da ja govorim o nečemu što pripada nekome drugome. Moje izjašnjavanje o zlu i zločinu, bilo kom na svetu, je moje izjašnjavanje o fenomenu zla i moje izjašnjavanje o zlu u meni. Kada bi to ljudi razumeli, sa mnogo više odgovornosti bi se ophodili prema ovim pitanjima.”

 

 

Prošlo je 14 godina od raskola u islamskoj zajednici u Srbiji. Kako sada gledate na to?

 

“Kada je u pitanju ugrožavanje jedinstva islamske zajednice u Srbiji naravno da je ružno to što se desilo 2007. godine. Muslimani jesu imali težak 20. vek ali se i pored svega nije dogodilo nasilno upadanje u džamije i otimanje džamija. Tada je 2007. pređena ta crta. Tu politiku je vodio Koštunica a nastavio Tadić. To najviše boli. Da se to nije desilo ni ovog drugog ne bi bilo. Svaki sistem, pa tako i verski, nekada naiđe na krizu.”

 

 

Kad smo kod džamija – kada ste poslednji put bili ovde u beogradskoj Bajrakli džamiji?

 

“Nisam bio od 2007.”

 

 

Zašto to nije Vaša džamija?

 

“Zato što nam je oteta.”

 

 

Neko Vam brani da uđete u nju?

 

“Ne. Ovde se radi o tome da su postavljeni ilegalni imami. Ti ljudi nisu ovlašćeni da vode verske obrede u tim džamijama. Imamo zvaničnu fetvu koja je izdata 2007. godine da za takvim imamima molitve nisu ispravne. I to je glavni problem.”

 

 

 

 

Da razjasnimo – da li vernici mogu da se mole u Bajrakli džamiji ili ne?

 

“Pojedinačne molitve da. Svako može da uđe i da se pomoli Bogu. Ali za organizovane molitve koje predvodi imam, da pojednostavim, on nema licencu. Tako vam je i u SPC. Onaj ko je raščinjen ne može da drži službu. Može on to na divlje da radi, ali to nije priznato i ispravno.”

 

 

Kada govorimo i islamu, on se ovde godinama tumači kroz iste reči – “džihad”, “500 godina pod Turcima”. Šta nam to govori?

 

“Većina ne razume ili nema prilike da sazna. Zašto kažem da je 20. vek težak za muslimane – zati što nismo dobili šansu da se predstavimo onakvim kakvim jesto. Imali smo permanentno neke krivice zbog kojih smo morali da se pravdamo. Vi i danas imate kod nekih ljudi stav da je musliman jednako Turčin, Turčin jednako osmanlija, osmanlija jednako okupator, nabijanje na kolac, Danak u krvi.

 

 

Imate stereotipe koji se nameću kao osnov za dehumanizaciju jednog naroda.

 

U savremeno vreme imate primer tereta terorizma. Tu se pojmovi koji se ne razumeju, poput džihada, koriste da bi se raspalila mržnja i strah. Jedan od mojih motiva ulaska u politiku i dolaska u Beograd je da pomognem da barem jedan deo tih predrasuda ispravimo, da omogućimo upoznavanje iz prve ruke. I u tome imam uspeha i zbog toga ustrajavam.

 

Pitanje islama je krivo predstavljeno na osnovu predrasuda. Islam je kroz razne oblike edukacije predstavljen kao asilna religija, što nije tačno. Islam je religija mira. To leži i njegovom imenu jer islam dolazi od reči selam što znači mir. S druge strane islam kao jedna duhovnosvetovna religija je imao odgovore na rat, na napad i agresiju, ali daleko od toga da u samoj ideji islama imamo agresivnost, zločin i nasilje.

 

U jednom trenutku sam počeo i da pišem knjigu o istoriji nasilja jer mi je bilo muka da se kao musliman svako jutro izvinjavam što je neka budala i fanatik aktivirao bombu i ubio neke ljude. Mi smo kao islamska zajednica ponavljali kao papagaji i osuđivali ta nasilja. U jednom trenutku sam rekao da više neću da oduđujem tako nešto jer to je nešto čemu ne pripadam i što me se ne tiče.”

 

(Kurir.rs/Mondo)

(48)

ZUKORLIĆ U POSLJEDNJEM GOSTOVANJU KAO DA JE NAJAVIO SMRT: Prije 10 dana govorio o TROMBU, a od njega najvjerovatnije i umro!?