A upravo je to ono od čega se s pravom strahuje ne samo na Kosovu, nego i u BiH, kazao je Samardžić

 

 

Teroristički napad na sjever Kosova, koji je 24. septembra izvela srpska paravojna formacija pod komandom Milana Radoičića, ozbiljno je doveo u opasnost krhki mir na Zapadnom Balkanu. Samo dan nakon izrazito antizapadno, dijelom i šovinistički intoniranog govora predsjednika Srbije Aleksandra Vučića pred GS UN, njegov bliski saradnik, dojučerašnji potpredsjednik Srpske liste Milan Radoičić je, prethodno obezbijedivši oružje u vrijednosti od više miliona eura, organizovao paravojnu jedinicu i krenuo da ,,brani Srbe od Kurtijevog terora“.

 

 

Ishod je poznat: jedan ubijen kosovski policajac, drugi ranjen.

 

 

Događaji koji su uslijedili samo su logična posljedica ne samo opasne politike destabilizacije regiona koju personifikuje predsjednik Srbije Aleksandar Vučić, nego i istrajnosti zapadnih diplomata – prije svih specijalnog američkog izaslanika za Balkan Gabrijela Eskobara i američkog ambasadora u Beogradu Kristofera Hila – da tu agresiju tolerišu.

 

 

Nakon terorističkog napada na Banjsku, u kojoj mjeri je zaista ugrožena bezbjednost regiona? Ko bi mogao biti sljedeća meta predsjednika Vučića? Je li, poslije ovog novog poraza velikosrpske politike, predsjednik Srbije odustao od sjevera Kosova ili samo čeka ishod predsjedničkih izbora u SAD?

 

 

Čini se da su trenutno najugroženiji protivnici režima Aleksandra Vučića i njegove politike u samoj Srbiji. Ne mislim toliko na opoziciju ili na medije koji nisu pod njegovom kontrolom – mislim na svakog ko je spreman da osudi politiku koja je, nakon najmanje trideset i pet godina, doživela novi poraz. Poraz iz 1999. godine očito nije bio dovoljan, a osećanje poraza koje ne posustaje upravo je dalo mesta politici koja traje – kaže za Pobjedu profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, historičar Nikola Samardžić.

 

 

Prema njegovim riječima, Vučić danas pokušava da relativizuje sopstvenu odgovornost pomoću svojih liberalnih glasnogovornika, koji u medijima objašnjavaju kako on, eto, nije bio obaviješten, ,,nije znao za akciju, bio je iznenađen“.

 

 

A znao je?

 

Vučić je pripremao incident u Banjskoj. Slično je počeo nacističko-sovjetski napad na Poljsku… Setite se svakodnevnog i upornog ponavljanja ,,Kad se vojska na Kosovo vrati“.

 

 

Danas je najmanje važno to da li je Vučić bio obavešten ili nije, odgovara li mu incident ili ne; on snosi političku i komandnu odgovornost za sve izgubljene živote. Svaku evropsku i vitalnu perspektivu Srbije i svojih vazalnih teritorija Vučić je stavio na kocku. Istovremeno, pred pristalicama svoje radikalske politike Vučić snosi drugačiju vrstu odgovornosti.

 

 

Kakvu?

 

-Vučić personifikuje i politiku koja je još jednom poražena. Ta gubitnička putanja nema alternativu, jer su ciljevi te politike ne samo neljudski i bizarni, nego dugoročno i neostvarivi. Svoje jedino kolektivno osećanje Srbija pozajmljuje od sportista, glumišta i marodera. Incident 24. septembra bio je neuspeh koji Vučić transferiše na sve, svestan da je zatvorio prolaz svim narednim vojnim intervencijama na Kosovu. Zato će se okrenuti tamo gde je i dalje sve moguće: teror kod kuće ili Bosna i Hercegovina i Crna Gora.

 

 

Pomenuli ste ,,liberalne glasnogovornike“ predsjednika Vučića u Srbiji. Ko su oni?

 

Umereniji, realniji posmatrači svakodnevice, koji se pojavljuju u Danasu, na N1, Novoj S, Kuriru… Zastupajući prozapadne stavove, oni relativizuju svaku Vučićevu odgovornost i stvarne namere. I samo je naizgled neverovatno da su u tom smislu mobilisani bivši predsednici Demokratske stranke – da Bojan Pajtić kosovari, a da je Dragan Šutanovac, pretpostavljam, posrednik između Vučića i politički razvaljene Američke ambasade u Beogradu.

 

 

Tek stidljivo se pominju odgovornost ministra policije, vojske, načelnika Generalštaba, obaveštajnih službi. Zapravo, sve je isto kao kad su likvidirani vojnici u Topčideru 2004, kad je establišment raskrinkao samog sebe, a samo naizgled nikome ništa nije bilo dovoljno jasno.

 

 

U svakom slučaju, jedno od pitanja koje se postavlja u ovom momentu je i da li je vojska sposobna da ponovi akcije koje je 1998/99. izvodila na Kosovu.

 

 

Je li?

 

Svi zvanični manevri kojima Vučić prisustvuje završe se ranjavanjem ili ubistvom aktivnih pripadnika Vojske Srbije. Kako će takva vojska da vodi ozbiljnije operacije odgovara pitanju u kojoj su meri na realnim procenama zasnovane sve slične Vučićeve ambicije.

 

 

U međuvremenu smo saznali da je tjelohranitelj šefa BIA Aleksandra Vulina bio dio terorističke ekipe koja je upala na sjever Kosova.

 

 

Šta nam to govori?

 

-To je potvrda amaterizma cele akcije. Telohranitelji su pasivne siledžije, nesposobne da učestvuju u gerilskim akcijama.

 

 

Šta je tačno bio cilj ove terorističke akcije?

 

I dalje je sve u sferi nagađanja i sve je manje važno. Da li su imali nameru da likvidiraju hodočasnike iz Novog Sada, pa da optuže kosovsku stranu ili da obezbede prolaz snagama koje su se koncentrisale oko granice, nije dovoljno jasno. Vučić je svojim sloganom ,,Kad se vojska na Kosovo vrati“ nagovestio akcije koje je preduzeo Putin u Ukrajini 2014: ,,mali zeleni“ koji su zaposeli Dombas i Krim.

 

 

Da podsetim i na to da je Vučićev projekat ,,Otvorenog Balkana“ podrazumevao vrstu podele Kosova. Kad se razlupao, pozvao je NATO, zapravo KFOR, da preuzme svu kontrolu kako to ne bi učinila vlast u Prištini. Njemu je ta imbecilna ideja Dobrice Ćosića važnija od ljudskih života – svejedno je ko će da je ostvari.

 

 

Ipak, stvarnost je otišla dalje od Vučićevih deluzija. Ta politika je poražena bez obzira na podršku korumpiranih evropskih i američkih diplomata, i bez obzira na podršku Rusije.

 

 

Je li Rusija umiješana u terorizam na Kosovu?

 

-Teze o ruskom prisustvu takođe su imale ulogu abolicije Vučićeve odgovornosti. U odnosu na rusku agresiju na Krimu i Donbasu, akcija na severu Kosova bila je trapava i amaterska. Pre svega, nisu smeli da ubiju kosovskog policajca. Vučić se čak u jednom trenutku začudio kako se kosovska policija, koja je zatim intervenisala, pojavila u tom broju za svega sat i po, iako se normirana radnja uzbune izvodi za svega pola sata.

 

 

Što će predsjedniku Vučiću rat u ovom momentu?

 

-Pomislio je da mu se može. Očito je pacifizirao ambasadore EU i SAD, kao i njihove posrednike. Pokušao je da ponovi prvu Putinovu invaziju na Ukrajinu. U ovome beskrajnom kolektivnom osećanju poraza i osujećenosti, nacionalne tenzije mu donose najsigurnije glasove. Verovatno je pomislio da će sa svojom najbližom okolinom infantilno uživati u incidentima. Uostalom, oni tako vode sve javne poslove, dok neko zaista ne strada.

 

 

Nakon povratka iz SAD, predsjednik Srbije sreo se najprije sa ruskim ambasadorom u Beogradu,Aleksandrom Bocan-Harčenkom. Kakva je to poruka Zapadu?

 

Vučić je klijent ambasadora Ruske Federacije, a ambasadori EU i SAD u Beogradu Vučićevi klijenti. Srbija je samo paradigma slabosti Zapada, koji je Ukrajinu dva puta prepustio ruskoj agresiji. Sve se odvija po sličnoj matrici.

 

 

Predsjednik Vučić osudio je ubistvo kosovskog policajca, ali je Srbija proglasila trodnevnu žalost za teroristima koji su učestvovali u ubistvu pomenutog policajca. Ima li logike?

 

Proglašenje trodnevne žalosti u Srbiji deo je Vučićeve komunikacije pre svega s navijačima, huliganima, sa Crkvom; napokon, i sa sopstvenim biračkim telom. Vučić je poražen, i stalo mu je da sačuva svoje najtvrđe glasove. Vučić im je obećao ,,Kad se vojska na Kosovo vrati“. A vratili su se u zbegu ili u kesama.
Vučić time nastoji i da zastraši onaj deo javnosti koja je očekivala više empatije, naročito odgovornost vlasti nakon masakra u Osnovnoj školi ,,Vladislav Ribnikar“ i ubistava u Mladenovcu 3. i 4. maja ove godine. To je izostalo. Dok Vučić odustaje od svake zapadne i evropske politike, to je logično.

 

 

Vučić je, pritom, razočaran Zapadom. Poražen je i, kao i celo srpsko društvo, osujećen i ponižen. Ali je prethodno njegova koruptivna diplomatija bila uspešnija.

 

 

Koruptivna diplomatija?

 

Da. Pre svega mislim na Vučićeve odnose sa ambasadorom SAD u Beogradu, sa ambasadorom Velike Britanije, Delegacijom EU, kao i sa međunarodnim pregovaračima Eskobarom, Lajčakom i Bilčikom. Incident na severu Kosova precizno je smestio Lajčaka i Bilčika na Putinovu stranu, gde su dugo. Možda je vreme da se Brisel, London i Vašington konačno upitaju ko ih predstavlja ne samo u Jugoistočnoj Evropi, nego, posredno, i pred Moskvom i Pekingom.

 

 

Specijalni američki izaslanik za Balkan Gabrijel Eskobar još se nije oglasio; američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil komentarisao je terorizam na sjeveru Kosova na način na koji je to učinio Dritan Abazović: ne spominju odgovornost Beograda.

 

 

Incident na Kosovu potvrda je kraha politike SAD, Velike Britanije i EU u Jugoistočnoj Evropi. Sličan je neuspeh u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, koje su Vučićevom malignom uticaju prepuštene samo da bi Vučić isporučio svoje odustajanje od Kosova. Briselski pregovori su propali. Francusko-nemački plan odbijaju i vlast i opozicija u Beogradu.

 

 

BiH je možda nepovratno podeljena, Crna Gora na isti način fragmentirana. Zapad je pristao na politiku Angele Merkel i Federike Mogerini, koje su otvorile put agresije Rusije na Ukrajinu i, posredno, na Zapadni Balkan. Džo Bajden nije sposoban da nas izvede iz ere Donalda Trampa.

 

 

Jednako je apsurdna suština Vučićevog neuspeha. Razaranje institucija na kojem je zasnovao svoju vlast i neograničenu moć, zahvatilo je i bezbednosni sektor, vojsku, policiju i paravojne snage, koji su, svi zajedno, nedorasli zadatku da se ,,vojska na Kosovo vrati“.

 

 

Niste očekivali da se oglasi izaslanik Eskobar?

 

-Verujem da je i Eskobar bio zatečen, što ne umanjuje njegovu političku i krivičnu odgovornost pred administracijom koju zastupa. Poražena je i politika dehumanizacije premijera Albina Kurtija.

 

 

Kako?

 

Nedavno smo saznali kako je Vučić u Briselu predsjednicu i premijera Kosova obasipao najodvratnijim uvredama i psovkama. Putinov Lajčak je ćutao. Borelj verovatno dremao. Tek nakon 24. septembra trebalo bi da bude jasnije Kurtijevo odbijanje da formira Zajednicu opština sa većinskim srpskim stanovništvom.

 

 

Zašto premijer Kurti to odbija?

 

Zato što ne želi Donbas na teritoriji Kosova. To ni Srbiji nije potrebno, ali u Srbiji više ništa nije jasno. Drugo, Srbija je prekršila još jednu odrednicu Briselskog sporazuma iz 2013. godine, kada je zaustavila prijem Kosova u Interpol, s očitom namerom da održava zonu organizovanog kriminala i političkog nasilja na severu Kosova. Podsetio bih da na severu Kosova postoje četiri opštine sa srpskom većinom, koje su teritorijalno povezane – Severna Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok i šest južno od Ibra – Gračanica, Novo Brdo, Štrpce, Ranilug, Klokot i Parteš. To su tzv. enklave, integrisane u kosovski sistem.

 

 

Celokupna javnost u Srbiji svakodnevno ponavlja floskule o Kurtijevim pritiscima i nasilju. Izuzev hapšenja osumnjičenih za ratne zločine, nema indicija da je ostalo tačno. Ipak, opozicija u Srbiji negira pravo Kurtiju da se brani od Vučića, i to od iste politike za koju tvrde da uništava srpsko društvo i institucije.

 

 

Da li zbog kraha američke politike na Balkanu mogu imati problema one američke diplomate koje su, uprkos logici i zdravom razumu, uporno podržavale agresivnu politiku destabilizacije regiona, čija je personifikacija predsjednik Srbije Aleksandar Vučić?

 

Za nama je galerija korumpiranih američkih ambasadora u Beogradu, koji su doprineli rastu korupcije, populizma i ruskog uticaja. Vilijam Montgomeri, Kameron Manter, Meri Vorlik (njen muž je, koliko se sećam, bio ambasador u Bugarskoj, što je klasičan sukob interesa), do aktuelnog ambasadora Kristofera Hila. Američka administracija sigurno ništa od navedenog neće priznati i taj stav će se ponavljati i u neposrednoj budućnosti.

 

 

Ipak, na ovome primeru, koji je sitan, mali, regionalan, narušavaće se ceo euroatlantski poredak; isti koji istovremeno ulaže ogroman napor da odbrani Ukrajinu od ruske invazije.

 

 

Nakon terorističkog napada srpskih snaga na sjeveru Kosova, ambasadori Kvinte sastali su se sa predsjednikom Vučićem. Spekuliše se da je predsjednik Srbije tokom sastanka bio neprijatan, grub, bijesan; da je psovao premijera Kurtija i sl.

 

 

Hoće li se predsjednik Vučić suočiti sa posljedicama politike koju vodi prema regionu? Je li prešao ,,crvenu liniju“?

 

-Prvo, već sam kazao da su pojedini ambasadori Kvinte u Beogradu Vučićevi klijenti. Zato i sumnjam da će ambasadori Kvinte svojim vladama verno i istinito preneti najvažnije pojedinosti. Doduše, Srbija, kao regionalna paradigma Putinove Rusije i njen najverniji evropski saveznik, očito dovoljno ne interesuje Vašington, Rim, Berlin, London, Brisel. Aktuelne vlade u demokratijama i njihove administracije nemaju viziju niti politički autoritet. Vlade su slabe zahvaljujući liberalizaciji društva; nemaju politički autoritet koji dopušta brze i korenite odluke. To se jasno može videti na primeru koji ste pomenuli.

 

 

Što se može vidjeti?

 

-Vučić je uspeo da duže od deset godina zavlači i obmanjuje zapadne diplomatije: kupujući vreme, gomilao je lični i ruski maligni uticaj, uvezan i sa Kinezima i sa regionalnim krijumčarskim bandama. Sad se suočio s činjenicom da su zapadni bezbednosni potencijali daleko superiorni nad diplomatskim. Najednom ga je incident u Banjskoj preselio na onu stranu, gde se jasno kvalifikovao u smislu najveće pojedinačne opasnosti za regionalnu bezbednost i sve principe euroatlantske zajednice.

 

 

Vučić je super-inteligentan, vešt i bogat; superioran u odnosu na mediokritete po zapadnim ambasadama, na posrednike i zvaničnike. Ipak, sada se suočio s bezbednosnim sistemom SAD i Velike Britanije, koji je, u odnosu na diplomatiju, slobodniji da reaguje. Pretpostavljam da oni neće dopustiti Vučiću da ugrozi regionalnu bezbednost. A upravo je to ono od čega se s pravom strahuje ne samo na Kosovu, nego i u BiH.

 

 

Strahuje li se u Crnoj Gori?

 

U Crnoj Gori nemamo međunacionalni sukob sličan onom na Kosovu i u BiH. U Crnoj Gori imate proces spojenih sudova: jedna se nacija preliva u drugu kada je to oportuno. I obrnuto. U tom smislu su podele u crnogorskom društvu do nedavno bile manje jasne. Izoštrile su ih Vučićeve službe i Crkva. Drugo, Crna Gora je gotovo u punoj meri okupirana. Jedina dilema je hoće li frontovci ući u vladu kojoj je predsednik poverio mandat, a koja je pre svega i u svakom smislu njihova.

 

(SB)

(135)

BEOGRADSKI PROFESOR NIKOLA SAMARDŽIĆ: “Vučićev upad na sjever Kosova je replika Putinove invazije na Ukrajinu, BiH je možda nepovratno podijeljena…”