AKT 1807! Moćno ORUŽJE u rukama predsednika Amerike koje nije upotrebljeno od 1992! TRAMP sada drži PRST NA OBARAČU

Obraćanje američkog predsednika Trampa u kome je objavio mobilizaciju pripadnika oružanih snaga kako bi zaustavio nerede i bezvlašće širom SAD uzburkalo je američku, ali i svetsku javnost. Pitanje je – hoće li vojska na ulicama Amerike umiriti proteste i kako će ovakva odluka uticati na predsedničke izbore u novembru?

U obraćanju iz Bele kuće Tramp je izjavio da će, ukoliko guverneri i čelnici gradova ne povrate kontrolu, iskoristiti sve svoje predsedničke prerogative “da brzo reši problem”, uključujući i to da će pokrenuti akt 1807 koji mu omogućava da angažuje vojsku u državama gde čak i guverneri to ne žele da urade. On je naveo da će rasporediti na hiljade naoružanih vojnika i policajaca da zavedu red.

Zakon iz 1807. godine kojim se omogućava raspoređivanje američke vojske na teritoriji SAD i protiv američkih državljana, poslednji put je upotrebljen 1992. godine u pokušaju da se zaustave neredi posle ubistva Rodnija Kinga.

Kako za Sputnjik kaže asistent na Fakultetu političkih nauka Milan Krstić, mera izvođenja vojske na američke ulice je u ovom trenutku još samo pretnja koja ima dva cilja. Prvi je da se obeshrabre radikalne grupe koje su u ovim protestima spremne na primenu sile, a drugi je da se pošalje poruka.

„To su mahom beli stanovnici SAD, naročito određene grupe poput evangelista i stanovnika ruralnih područja, koji se zbog demonstracija ne osećaju bezbedno i u njima vide pretnju. Oni smatraju da je situacija anarhična i da država mora da reaguje tako što će pokazati da ona ima isključiv monopol na primenu sile. Ta grupa će veoma ceniti njegovu najavu da je spreman da upotrebi i vojsku da bi zaveo red. U tom smislu ova Trampova poruka ne znači da će vojska i zaista biti upotrebljena, ali je iz komunikaciono-političkih razloga u ovom trenutku za američkog predsednika bila viđena kao korisna stvar u odnosu na grupe kojima je poruka bila upućena“, ocenjuje Krstić.

On međutim dodaje da bi to što je ove godine u SAD dostignut rekord u pogledu broja mobilizovanih nacionalnih gardi u državama u kojima se protesti odvijaju, mogao biti jedan od indikatora da bi situacija mogla da dostigne i taj nivo u kome bi i vojska bila upotrebljena za suzbijanje demonstracija.

„Vojska bi verovatno mogla da pomogne u suzbijanju pretnje koja dolazi od strane određenih grupa koje su iskoristile ovaj bezbednosni vakuum da pljačkaju i razbijaju, kao i od nekih militantnih grupa u okviru afroameričkog pokreta koje bi eventualno želele da dodatno radikalizuju situaciju i koriste nasilne metode u delovanju protiv državnog aparata. Njih bi izlazak vojske na ulice obeshrabio i smanjio bi mogućnost da se takve grupe „prikače“ na protest. Međutim, kada je reč o samom „jezgru“ demonstracija, ljudima koji protestuju zbog onoga što oni percipiraju kao obespravljenost Afroamerikanaca i njihovu diskriminaciju od strane aparata sile, pre svega policije, ne mislim da je dovoljno upotrebiti vojsku da bi se ovaj protestni talas smanjio“, smatra Krstić i dodaje da je za smirivanje situacije potrebno nekoliko stvari.

Izvesno je, objašnjava on, da bi podizanje optužnice u Mineapolisu protiv svih policajaca koji su bili prisutni u trenutku smrti Džordža Flojda bio dobar impuls za prestanak protesta, makar u tom gradu, a onda ciklično i širom SAD, jer bi time jedan od osnovnih uslova protestanata bio ispunjen.

„Naravno, to ne zavisi od predsednika Trampa, to je stvar tužilaštva u državi Minesota, ali postoje još neke mere koje bi predsednik mogao da uradi, retorički. Na primer, da pošalje neke pozitivne poruke u vezi sa položajem Afroamerikanaca koje bi verovatno mogle da dodatno pacifikuju situaciju. Bez takvih mera ne verujem da će samo upotreba vojske dovesti do prestanka protesta“, ukazuje sagovornik Sputnjika.

Na pitanje kako će se aktuelni događaji odraziti na predstojeće predsedničke izbore i Trampovu predsedničku kampanju, Milan Krstić, koji je i urednik portala američkiizbori.rs, kaže da protesti nisu usmereni samo protiv Trampa jer targetiraju i lokalnu obespravljenost Afroamerikanaca u gradovima i državama gde su i demokrate na vlasti.

Ukoliko dođe do dodatne eskalacije protesta demokrate će zasigurno pokušati da to iskoriste kao pokazatelj da predsednik Tramp nije nacionalni kohezivni lider koji ume da umiri grupe koje se osećaju obespravljeno. To je dakle jedna od stvari koja bi mogla da bude plus za demokrate pred izbore u novembru. Sa druge strane, da bi se kapitalizovala dobit za demokrate od takve kritike, neophodno je i da se u čitavu priču agilnije uključi i demokratski kandidat Džozef Bajden. Za njega mnogi Afroamerikanci smatraju da im je naklonjen i generalno su mu skloni i zbog toga što je bio potpredsednik za vreme mandata Baraka Obame. Ali, kao što vidimo, Bajden trenutno nema neku naročito istaknutu ulogu, i dalje je u izolaciji zbog kovida i za sada ne uspeva da se nametne kao bilo kakav lider ovih protesta“, primećuje Krstić.

Bajdenu, kako kaže, ne ide na ruku ni nedavni nastup u jednoj radijskoj emisiji kada je rekao da onaj ko ne glasa za njega već za Trampa i nije Afroamerikanac, što su neki pripradnici tog dela američke populacije protumačili kao rasističku izjavu.

Kada je reč o Trampovim šansama na novembarskim izborima, iako bi izvođenje vojske na ulice bilo nešto što bi bilo po volji njegove baze birača, veoma je bitno da on pokuša da ovom merom ili pretnjom njene primene dodatno ne antagonizuje jedan deo Afroamerikanaca koji glasa za njega, kaže Krstić.

„Deo Afroamerikanaca koji glasaju za Trampa nije veliki, prema nekim anketama iz 2016. godine to je bilo oko sedam ili osam procenata. Međutim, u određenim državama poput Džordžije i Arizone izbori bi mogli biti veoma kompetitivni i taj mali procenat Afroamerikanaca koji bi glasao ili ne bi glasao za njega mogao bi da utiče na konačan ishod, jer je afroamerička populacija u ovim državama prilično zastupljena“, objašnjava Krstić.

On napominje da Tramp mora da vodi računa i o tim okolnostima, te da mu na to već skreću pažnju neki krugovi unutar njegovog kabineta, poput njegovog zeta.

„Priča se da je Džared Kušner glavni zagovornik toga da reakcija ipak mora da bude nešto odmerenija, dok je recimo Majkl Medouz iz Bele kuće pristalica jednog jasnog pristupa u kome bi trebalo reći da će se obezbediti sigurnost svim građanima Amerike, ako treba i upotrebom vojske“, zaključuje Milan Krstić.

Podsetimo, protesti širom Amerike počeli su nakon što je policajac u Mineaopolisu ubio Afroamerikanca Džordža Flojda.

(Kurir.rs/Sputnjik)

(1134)