Tekst objavljen na srbijanskom portalu „Peščanik“ prenosimo u integralnoj verziji
Piše: Dejan Ilić
Šta je istorijski uspeh za Ivicu Dačića? Za Ivicu Dačića istorijski uspeh je sve ono za čim tek sledi velika borba. U čemu se taj uspeh onda ogleda? Ogleda se u tome što se nametne tema o kojoj se ponovo govori. Dobro, znamo, tema je Kosovo. Ko govori o toj temi – to već ne znamo. Dačić nagađa da su o Kosovu govorili predsednik SAD i nemačka kancelarka – to jest, kako se to ovde uobičajilo: Trump i Merkel. Kako je Dačić zaključio da su oni govorili o Kosovu? On je to zaključio jer je u saopštenju pročitao da su Trump i Merkel govorili o Zapadnom Balkanu, a ko govori o Zapadnom Balkanu, misli Dačić, mora govoriti i o Kosovu. Zašto? Dačić nije objasnio.
Dobro, neka su oni i govorili o Kosovu, ali – zašto bi to bio „naš“ (kad kaže „mi“, Dačić izgleda uvek misli na sebe i Vučića) istorijski uspeh? To je uspeh zato što su donedavno, objašnjava Dačić, svi uzimali zdravo za gotovo da je Kosovo nezavisna država na teritoriji nekadašnje srpske autonomne pokrajine. Istina je da smo „mi“ veliki deo te teritorije izgubili, priznaje Dačić, ali nam se sad pruža – iskoristimo njegovu retoriku – „istorijska prilika“ da otkinemo barem jedan njen komad (Vučić bi rekao kvadratni metar) i vratimo ga ili pripojimo (eto muke s rečima) Srbiji. I da rezimiramo: istorijski uspeh je što je Srbija nametnula razgovor o podeli Kosova.
Pogledajmo sad kako taj „istorijski uspeh“ zaista izgleda u jednoj široj istorijskoj perspektivi. Pošlo se, bez dobrih razloga, od toga da je čitavo Kosovo isključivo i nesumnjivo srpska teritorija (šta god to „srpsko“ značilo). Na toj neutemeljenoj pretpostavci ušlo se 1998. u rat za Kosovo. Rat je 1999. bio izgubljen, zajedno sa teritorijom na koju se polagalo ekskluzivno istorijsko pravo. Poraz, međutim, nije primljen k znanju, pa u Ustav iz 2006. (čitavo) Kosovo ulazi kao deo neodvojiv od Srbije. Od 2006. do 2018. stiglo se pak do „istorijskog uspeha“ da se pregovara o otkidanju dela Kosova. „Uspehu“ je, iz ugla istoričara-amatera Dačića i Vučića, očito, dakle, prethodio epohalni neuspeh.
Sledi jednostavan izvod: „istorijski uspeh“ Dačića i Vučića sastoji se u priznanju i poraza i realnosti na Kosovu.
Za žitelje Srbije je važno da ispravno shvate ovaj Dačićev pojam uspeha. Za njega (kao i za Vučića) uspeh je kada je prisiljen da prihvati svoj neuspeh. Ovako Dačić: „Nama se pruža istorijska prilika da nešto dobijemo za svoj narod i svoje građane na KiM, mi naravno možemo i da odbijemo tu priliku, ali nemojmo sada mi da se ovde pravimo nevešti – niko nam ne nudi da Kosovo i Metohija će ostati celo u granicama Srbije“.
Decenije promašene, ratnohuškačke i otvoreno agresivne politike prema susedima završavaju se tako u Dačićevoj glavi – „istorijskim uspehom“: „Ovde je reč hoćemo li nešto da dobijemo ili ćemo sve da izgubimo“. I dalje: „Hoćemo li prvi put da slavimo neku našu pobedu ili ćemo stalno da pričamo o nekim našim neuspesima i o nekim porazima“.
Drugim rečima: ja, Dačić, zajedno sa njim, Vučićem, sve sam izgubio još devedesetih, ali hajde da o tome više ne pričamo, jer, evo sad, možda bismo opet nešto, istina daleko manje nego što smo obećavali nekada, mogli da dobijemo. Taj istorijski obrt u dve glave, Dačićevoj i Vučićevoj, Ivica slika ovako: „Ovo je zaista jedan istorijski zaokret i istorijski uspeh koji sam ja definisao da smo mi sada eventualno na nekom kraju početka, početka definisanja naših pozicija“. Posle dve i po decenije. Za žitelje Srbije pitanje je krajnje jednostavno: koliko još „zaokreta“, „istorijskih uspeha“ i novih „definisanja pozicija“ Dačića i Vučića mogu da podnesu?
Izovr: slobodna-bosna.ba
(638)