KOLUMNA BOŠKA JAKŠIĆA: „Patnja, jedina izvjesnost Sirije" — Sarajevograd.org

Tekst sa portala „Oslobođenje“ objavljujemo u izvornoj varijanti.

Piše: Boško Jakšić

Više od 12,5 miliona Sirijaca suočeno je sa rizikom gladi, šest miliona su beskućnici, 2,4 miliona djece u Siriji su van škola, kao i 750.000 one u izbjeglištvu.

Ovog meseca pre 10 godina, povedeni masovnim protestima koji su u Tunisu i Egiptu sa vlasti skinuli despote, i Sirijci su serijom demonstracija od predsednika Bashara el-Assada zahtevali političke reforme, demokratiju i slobode. Bio je to početak sirijske verzije Arapskog proleća.

Uveren da može da plovi kroz uzburkane vode, kao što je to radio njegov otac Hafez od koga je 2000. nasledio vlast, Bashar je smatrao da je bezbedan, čak nedodirljiv. Verovao je da je Sirija imuna na ustanak uprkos složenoj demografiji i podelama među religioznim i sekularnim, sunitima i šiitima, Arapima i Kurdima.

“Assad ili niko, Assad ili ćemo spaliti zemlju”

Martovska erupcija besa u Daraau na jugu, prestonici Damasku i Aleppu na severu iznenadila je režim koji je potcenio političko i socijalno nezadovoljstvo koje je kuvalo. Assad je vladao represivno, oslanjajući se na šiitsku manjinu Alavita kojoj pripada njegova porodica, vojsku i tajnu policiju. Divlji kapitalizam propraćen liberalizacijom privrede i javnog sektora, korupcija i nepotizam dodatno su doprinosili buntu.

Narod je dočekao priliku da se oslobodi 40 godina diktature Assadovih. Odlučni i hrabri demonstranti punili su ulice i trgove, dok je predsednik brutalno uzvraćao oslanjajući se na vojsku koja mu je, za razliku od Tunisa i Egipta, u najvećoj meri ostala verna svih godina.

Kako su nedelje prolazile, vlast je podsticala sektaške podele, etničke tenzije i ideološki ekstremizam. “Assad ili niko. Assad ili ćemo spaliti zemlju”, uzvikivale su predsednikove pristalice. Retko obećanje koje su ispunile. Uprkos nedostatku obuke i oružja, deo civila je krenuo da na sve načine brani ono što se već zvalo revolucija.

Mirne demonstracije metastazirale su u građanski rat. Rezultat je najkrvaviji konflikt 21. veka: najmanje 400.000 ubijenih, milion ranjenih i nemilosrdno razaranje koje je 12 miliona, polovinu stanovništva, primoralo da napuste domove tražeći zaklon po zemlji ili inostranstvu. Stvorena je najveća izbeglička kriza novije istorije.

Tri godine posle početka rata pobunjenici su kontrolisali blizu 60 odsto zemlje. Sve izolovaniji Assad gubio je tlo pod nogama uprkos pomoći u oružju i ljudstvu koju su slali Iran i libanska šiitska milicija Hezbollaha.

Zapad se uglavnom držao pasivno. Zahtevao je Assadov odlazak, ali nije pokušao da ga skine silom – što je doprinelo podelama među pobunjenicima i podstaklo regionalna rivalstva. Protivnici režima – podržani od SAD-a, Turske i zemalja Zaliva – nudili su različite opcije. Pokazalo se da desetine raznih milicija sem rušenja “raisa”, imaju suprotstavljene agende.

Nesloga u redovima opozicije poslužila je međunarodnoj zajednici kao opravdanje za nečinjenje da se konflikt zaustavi, a nesposobnost pobunjenika da se ujedine stvorila je vakuum koji je privukao pažnju ekstremnih džihadističkih grupa poput Al-Qaede i Islamske države (ISIS) koje su se infiltrirale u revoluciju.

Kapitališući na superiornim finansijskim i organizacionim sposobnostima, ISIS je uspostavio kalifat 2015. i sa trećine sirijske teritorije uklonio i Assadove i pobunjeničke snage. Izgledalo je da će to biti završni udarac ne samo režimu već i Siriji, ali onda je septembra iste godine usledila direktna vojna intervencija Assadovog najvećeg saveznika, Rusije.

Bio je to kraj snova Zapada o promeni režima, a Moskva je jasno dala do znanja da namerava da ostane faktor u Siriji, ali i na Bliskom istoku šire. Dodatno su se iskomplikovale interesne jednačine velikih i regionalnih sila.

Haos je ohrabrio i sirijske Kurde koji su na severoistoku zemlje formirali sopstvenu administraciju, dobro sarađivali sa Amerikancima i povremeno se nudili Assadu. Takav razvoj izazvao je Tursku da pošalje svoje vojnike kako bi, u sporazumnoj saradnji sa Rusijom, blokirala veze sirijskih Kurda sa “terorističkom” Radničkom partijom Kurdistana koja decenijama na jugoistoku Turske ratuje sa vlastima u Ankari.

Nakon decenije, rezime je bolan

Assad je nominalni pobednik rata i prepušteno mu je da sedi na ruševinama teritorije koju kontroliše, ali u stvarnosti delovi zemlje pripadaju Rusima i proiranskim milicijama. Provincija Idlib je de facto protektorat Turske koja štiti preostale pobunjenike. Hezbollasi drže svoja uporišta, kao i Kurdi. Malobrojni Amerikanci kontrolišu neke džepove duž graničnog prelaza za Jordan i položaje sa kurdskim saveznicima na severoistoku. Po zemlji i dalje operišu fundamentalisti Hayat Tahrir al-Shama, bivše filijale Al-Qaede, a u pustinji prema Iraku dižu glave džihadisti ISIS-a.

Assad je odlučan da sačuva vlast i nada se da će na problematičnim predsedničkim izborima u aprilu-maju dobiti četvrti mandat i tako konačno ubediti neprijatelje da odustanu od ideje promene režima, ali njegova prva briga više nisu pretnje pobunjeničkih grupa. Njegov najveći izazov je dramatično razrušena zemlja koju on ne zna kako da oporavi.

Pre početka rata, jedan dolar se dobijao za 50 sirijskih funti. Danas za više od 4.500 funti. Cene osnovnih proizvoda su eksplodirale, a nestašice goriva, struje, hleba i ulja za kuvanje su hronične. Više od 12,5 miliona Sirijaca suočeno je sa rizikom gladi, šest miliona su beskućnici, 2,4 miliona dece u Siriji su van škola, kao i 750.000 one u izbeglištvu.

Pandemija se širi po zemlji u kojoj su bolnice davno prestale da budu zone zaštite: bombardovane su ili granatirane najmanje 400 puta. Doktorska plata pala je na 50 dolara mesečno, a 70 odsto zdravstvenih radnika je pobeglo iz zemlje.

Međunarodni donori daleko su od sume od 1.000 milijardi dolara neophodnih za rekonstrukciju uništene infrastrukture, obrazovanja i zdravstva. Ključni saveznici, Rusija i Iran, nemaju novac da bi pomogli pa Damask pogleduje ka Evropskoj uniji, ali Zapad nije spreman da otvori kasu bez napretka političke tranzicije koju režim sabotira.

Diplomatija je otužna priča. Arapska liga i OUN su intervenisali odmah posle izbijanja revolucije. Savet bezbednosti je od 2011. stavio na glasanje 42 rezolucije o prekidu vatre i definisanju okvira za političke pregovore. Rusija i Kina su 16 puta iskoristile veto, a usvojene rezolucije ticale su se isključivo dopreme pomoći.

U međuvremenu su se uobličila dva paralelna pregovaračka procesa. Jedan u Genevi pod okriljem UN-a, a drugi je Astana proces koji sponzorišu Rusija, Turska i Iran. Godine pregovaranja bez ikakvog napretka. Uzalud papa Franjo povodom 10. godišnjice rata apeluje na svet da ponudi barem “tračak nade”.

Rezime posle deset godina je bolan: politička, bezbednosna, ekonomska i socijalna kriza je rezultat Assadove nepopustljivosti, nekompetentne i neorganizovane opozicije, uspona ekstremizma, regionalnih rivalstava i nesposobnosti međunarodne zajednice da interveniše.

Svet je odustao od toga da broji mrtve po Siriji. Nova generacija napunila je deset godina, a sve slike njihovog detinjstva vezane su isključivo za rat u kome je poginulo ili ranjeno 12.000 njihovih vršnjaka.

Sirija kakva je bila ne postoji, a godine rata i sveopšteg košmara učinile su da se promene i prioriteti naroda. Prva briga nevinih žrtava je povratak normalnosti, ali motivi koji su ih poveli u revoluciju možda i nisu zaboravljeni iako bi naredna decenija mogla da bude bolna kao i ova koja je istekla. Patnja je jedina izvesnost.