Kolumne na đukanovićevskim portalima i ranije su bile glupe, ali poslednjih nedelja im nekim čudom uspeva da budu još gluplje. Paradni primer toga je recentni “uradak” Dragana Bursaća pod naslovom “Ubijanje crnogorske biblioteke u Podgorici!”. Već i ovaj znak uzvika na kraju naslova je stilski veoma dubiozan, piše književnik Muharem Bazdulj u osvrtu na kolumnu Dragana Bursaća objavljenom na srpskom nacionalističkom portalu “Standard”.

 

 

Piše: Muharem Bazdulj 

 

Jedan duhoviti američki pisac je zabeležio kako je stavljanje uzvičnika nalik smejanju sopstvenim vicevima, nešto u najmanju ruku ne preterano dostojanstveno, ali to je u ovom konkretnom slučaju najmanji problem.

 

 

Šta je ovde zabrinulo brizi sklonog Bursaća? Neko ruši zgradu biblioteke, neko spaljuje knjige, neko drastično smanjuje budžet ove institucije? Ne, razlog je mnogo banalniji. Tekst počinje bizarnom pohvalom samom sebi. Više niko ništa ne čita, pisana riječ propada, ali Dragan, eto, voli, koliko god čitanje bilo „egzotična i zaludna aktivnost, koja je namijenjena rijetkim knjiškim ridikulima, dosadnjakovićima i otpadnicima od ovog digitalnog društva”.

 

 

Pa je takvog bibliofila i bibliotekofila osupnula informacija o promeni jedne rečenice u statutu podgoričke biblioteke „Radosav Ljumović”. Kako glasi ta grozomorna promena? Evo kako je prenosi sam Bursać: fraza „bibliotečka građa crnogorskih autora i crnogorskih štamparsko-izdavačkih organizacija” zameniće se frazom „bibliotečka građa autora i štamparsko-izdavačkih organizacija iz Crne Gore”.

 

 

Do sudnjeg dana

 

Pošto nije siguran da će svaki čitalac podeliti njegov pravednički gnev, Bursać vadi tešku artiljeriju: „Zamislite sad na momenat samo da Nacionalna biblioteka u Parizu nije francuska, nego ‘biblioteka autora i štamparsko-izdavačkih organizacija iz Francuske’. Ili, nemojte ići u Francusku, u Pariz, daleko je to: zamislite da se npr. Srbijanski SANU prevede, i preumi, i preslovi u ‘Akademija Nauka i Umetnosti Intelektualaca iz Srbije’. Pa to bi se vrištalo, histerisalo i urlikalo po Otvorenom Balkanu, čuj mene po srpskom svetu do sudnjeg dana.”

 

 

Bursać da se za zelen bor uhvati, i on bi se, zelen, osušio. Što kukavac potegnu baš Francusku i Pariz. Da se držao Britanije i Londona, mogao je reći da nikom ne pada na pamet da preimenuje Britansku biblioteku u Biblioteku Velike Britanije. A ono što on zove Nacionalnom bibliotekom u Parizu zvanično se zove upravo Nacionalna biblioteka Francuske (Bibliothèque nationale de France), a ne Francuska nacionalna biblioteka.

 

 

Iz genitiva

 

Analogija sa SANU je još nesrećnija. Jedan od dva-tri tuceta autora čija negativna opsesija Srpskom pravoslavnom crkvom ide dotle da je dosledno i bez izuzetka nazivaju „Crkvom Srbije” čudi se i pukoj mogućnosti da se neka srpska nacionalna institucija imenom preseli u genitiv, a upravo istu tu stvar on sam radi – i to godinama – sa ciljem nipodaštavanja.

 

 

Da sada ne govorimo o tome da se u Srbiji, za razliku od Hrvatske, kad je reč o državnim institucijama uopšte nije ni počelo „izlaziti iz genitiva”. U Beogradu postoje i Narodna biblioteka Srbije i Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković”, obe bez prideva „srpski”. Postoje i Pošta Srbije, Železnice Srbije, Šume Srbije itd. I niko zbog toga ne vrišti, ne histeriše i ne urliče, a lako je naslutiti takvu reakciju ako bi neko pokrenuo inicijativu o preimenovanju ovih institucija po hrvatskom modelu (Hrvatska pošta, Hrvatske željeznice, Hrvatske šume).

 

 

Jedan banalni statutarni amandman koji služi isključivo preciziranju ingerencija institucije, pošto dotična biblioteka nema ingerencije na potencijalnu bibliotečku građu nekog potencijalnog crnogorskog (u etničkom smislu) izdavača iz, primera radi, Malog Iđoša, poslužio je za histerični ispad identitetske moralne panike. Propratna srbofobija tu dođe skoro kao uslovni refleks.

 

 

U nastavku pročitajte kolumnu Dragana Bursaća na koju je ničim izazvan burno reagovao Muharem Bazdulj:

 

Ubijanje crnogorske biblioteke u Podgorici!

 

Piše: DRAGAN BURSAĆ 

 

Ko danas čita knjige? Niko ili rijetko ko. Ali se svi zajedno kolektivno lažemo kako čitamo. Čitanje knjiga, bilo kakvih u hartiju zarobljenih knjiga, postao nekakav elitistički vid dokolice, gotovo hipsteraj u čijem ritualu se ekran telefona i tableta mijenja papirom bez banera, bez mogućnosti zumiranja slova i slika i bez prelaska na drugi tab klikom. Samo listanje, tišina, mir, vi i papir.

 

 

Život u biblioteci

 

Jednom riječju, zastrašujuća usamljenička, halucinogena aktivnost, koju u realnom vremenu ne možete čak ni podijeliti sa dragim ljudima na društvenim mrežama. Shvatili ste, čitanje knjiga je zajedno sa bibliotekama kao knjiškim depoima, postalo ili bolje reći ostalo egzotična i zaludna aktivnost, koja je namijenjena rijetkim knjiškim ridikulima, dosadnjakovićima i otpadnicima od ovog digitalnog društva.

 

 

E baš takav jedan sam vam ja!

 

 

Pa sam kao takav, a zahvaljujući ljudima koji su bili na čelu Narodne Biblioteke “Radosav Ljumović“, proveo, kao rezident, pazite sad-mjesec dana u biblioteci. Najbukvalnije. Živo sam među knjigama, spavao i budio se među knjigama, pio čaj među knjigama, pisao pa brisao, a gdje drugo nego među knjigama. Toliko dugom sam bio u kući “za Masline“, a koja je dobila ime po velikom španskom borcu Radosavu Ljumoviću, da mi se onaj miris knjige uvukao u svaku poru i ne izlazi ni poslije dva mjeseca.

 

 

Pa ćete mi kao čovjeku koji je baš živio u biblioteci, koji je širio veš između “Knjige o Uni“ Faruka Šehića i Kunderine “Nepodnošljive lakoće postojanja“ oprostiti na ovom ovolikom uvodu, a koji će biti možebitno duži i od samog teksta.

 

 

A evo o čemu se radi: Živeći u Narodnoj biblioteci u Podgorici, shvatio sam da je ona vjerovatno jedno od najcrnogorskijih mjesta u Crnoj Gori, što će reći na svijetu. Kroz nju i preko nje sam upoznao divne ljude-od profesora Vlade Vojnovića do Ognjena Spahića-meštra od pera; od Jova Nikolaidisa koga sam posjećivao u Ulcinju, do Milorada Popovića na Cetinju. Od Edina Smailovića u Bijelom Polju do silnih gorštaka u Kolašinu…malo li je?! A malo i jeste prostora za prepričati, jer mi je baš podgorička biblioteka “Radosav Ljumović“ bila životna baza prije dva mjeseca. Ponavljam, crnogorskije mjesto ne upoznah, neka mi prašta Cetinje.

 

 

Uvod, a nikako razrada…

 

Novoj vlasti smeta građansko crnogorstvo pa makar bilo i u biblioteci

 

 

Elem, danas čitam kako će nova, najnovija podgorička gradska vlast iz Statuta biblioteke ukloni pridjev – crnogorski.

 

 

Preciznije, odluka o izmjenama i dopunama Statuta JU Narodne biblioteke „Radosav Ljumović“ naći će se na dnevnom redu sjednice gradskog parlamenta koja je zakazana za 3. avgust. A što će reći da najcrnogorskija ustanova u zemlji, uskoro neće biti crnogorska nego da citiram litijaše, čuj mene predlagače “bibliotečka građa crnogorskih autora i crnogorskih štamparsko-izdavačkih organizacija, zamjenjuju se riječima: bibliotečka građa autora i štamparsko-izdavačkih organizacija iz Crne Gore.“

 

 

Zamislite sad na momenat samo da Nacionalna biblioteka u Parizu nije francuska, nego “biblioteka autora i štamparsko-izdavačkih organizacija iz Francuske“. Ili, nemojte ići u Francusku, u Pariz, daleko je to: zamislite da se npr. Srbijanski SANU prevede, i preumi, i preslovi u Akademija Nauka i Umetnosti Intelektualaca iz Srbije. Pa to bi se vrištalo, histerisalo i urlikalo po Otvorenom Balanu, čuj mene po srpskom svetu do sudnjeg dana.

 

 

E sa Crnom Gorom je nekako drugačije. Svačija je, a ničija i jedino ne svoja, ostavljena na milost litijašima i nemilost dosadašnjoj DPS vlasti, Crna Gora se koracima od sedam milja preumljuje u siroticu srpskog sveta na čekanju, u Južnu Republiku Srpsku.

 

 

Kad sam prije više od mjesec dana pisao kako se vrše aktivne logističke pripreme za ubistvo Fakulteta za crnogorski jezik i književnost na Cetinju, preispitivanjem akreditacija od strane aktuelne vlasti, niko nije reagovao jer narod zaboli donji dio leđa za jezičkim naslijeđem.

 

 

To što će taj isti narod ostati bez svog jezika, drago je narodu. Građanima i nije, ali njih ima, taman koliko i aktivnih članova biblioteke.

 

 

A kad smo kod građana, sva poenta priče sa ukidanjem prefiksa “crnogorski“ u nazivu Narodne biblioteke, je ta što velikosrpske nacionaliste “crnogorstvo“ asocira na građansku državu. Jer je Crna Gora upamtite ustavno građanska, a ne nacionalna država. I svi su jednaki- i Crnogorci, i Bošnjaci, i Srbi, i Albanci… i svima pripada crnogorska biblioteka.

 

 

Pa je aktuelnim velikosrpskim ltijaškim vlastima “građansko“ mrže od bilo čega na svijetu i onda je u prelaznom periodu do stvaranja nacionalne države dobrodošla odrednica za mjesto umjesto građanske odrednice.

 

 

Jer “biti iz Crne Gore“ i biti “građanin Crne Gore“ nikao nije isto. Dok ste građanin Crne Gore uživate prava (makar na papiru) prozapadne, multikulturalne, nadnacionalne sredine. Kad postane “stanovnik iz Crne Gore“, zapravo ste ne pola puta do dejtonizacije zemlje, do države naroda iz koje će biti protjerani građani. E zato ovo preslovljavanje od strane novih vlasti!

 

 

A kad smo kod “države naroda“, zna se na koje se narode misli. Prije svega misli se na Srbe, na ponekog folklornog Bošnjaka i Albanca, a građani? Pih, eto ih tamo neka se drže Cetinja i “ekstremističkog crnogorstva“.

 

 

Eto to je sva istina i u izmjeni statuta Narodne biblioteke i o svemu što je (bilo) građansko.

 

(SB)

(1236)

MUHAREM BAZDULJ NAPAO DRAGANA BURSAĆA: “Da se za zelen bor uhvati, i on bi se, zelen, osušio”