Analitički osvrt na miting SNS-a i Aleksandra Vučića održan u Beogradu 11. i 12. aprila 2025. godine.
Miting koji je Srpska napredna stranka u organizaciji predsednika Aleksandra Vučića održala u Beogradu tokom dva dana — 11. i 12. aprila — zamišljen je kao demonstracija političke snage, jedinstva i podrške narodu u vremenu izazova.
Međutim, ono što je najavljivano kao „najveći skup u istoriji Srbije“ u stvarnosti se pretvorilo u skupocenu i, po mnogima, neuspešnu političku predstavu koja je, umesto snage, ogolila slabosti aktuelnog režima.
Iako su režimski mediji i visoki funkcioneri SNS-a nedeljama unapred najavljivali dolazak „više stotina hiljada ljudi“ iz svih krajeva Srbije, realnost na terenu pokazala je drugačiju sliku.
Procene nezavisnih posmatrača i novinarskih ekipa ukazuju da je ukupna posećenost tokom oba dana iznosila nešto više od 50.000 ljudi, što je višestruko manje od obećanog. I ta brojka je, kako svedoče brojni učesnici, ostvarena zahvaljujući pritiscima i stimulansima – zaposlenima u javnim preduzećima pretio je gubitak radnog mesta ukoliko se ne pojave, dok je ostalima ponuđena novčana nadoknada od 20 do 50 evra za „dolasak i lojalnost“, piše Boban Bogdanović, economist i politički disident.
Sama činjenica da je režimu bilo potrebno dva dana da organizuje jedan miting govori više od bilo koje analize. Prvi dan, koji je protekao bez većeg odziva, primorao je organizatore da improvizuju nastavak događaja, kako bi se stvorio privid masovnosti. Ovo govori o sve slabijoj mobilizacionoj sposobnosti vlasti, uprkos monopolu nad državnim resursima, medijima i institucijama.
Orkestriranost mitinga nije se ogledala samo u logističkoj mobilizaciji već i u medijskom spinu koji je pratio događaj. Televizije sa nacionalnom frekvencijom — u prvom redu , Pink, Hepi i opskurni Informer— prenosile su događaj sa entuzijazmom koji više priliči izveštajima iz autoritarnih režima nego savremenoj demokratskoj državi.
Kamere su pažljivo birale uglove koji prikrivaju praznine među prisutnima, dok su reporteri izveštavali o „rekama ljudi“ i „istorijskoj podršci“, iako su snimci sa društvenih mreža i nezavisnih medija pokazivali potpuno drugačiju sliku.
Govori koje su održali predsjednik Vučić i stranački funkcioneri bili su repetitivni, bazirani na već ustaljenoj retorici straha, podjela i patosa. Umjesto vizije, građanima je ponuđena retorika „opstanka“ i „odbrane od neprijatelja“ — bilo da su to politički protivnici, strani faktori ili unutrašnji kritičari. Ipak, uprkos pokušaju da se atmosfera emocionalno naelektriše, energija mase je izostala. Prisutni su delovali više kao statisti nego kao entuzijasti.
Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste potpuna instrumentalizacija države. Autobusi javnih preduzeća I prvatnika bliskih SNS iz unutrašnjosti Srbije, Republike Kosovo i Republike Srpska, korišćeni su za prevoz simpatizera a mnogo više ucenjenih građana i socijalnih slučajeva. Gotovo sve javne institucije Ustanove kulture, škole i zdravstvene institucije primile su naloge da obezbede „predstavnike“ za miting. Zaposleni u javnom sektoru dobijali su SMS poruke i telefonske pozive od stranačkih koordinatora, sa jasnim uputstvima kada i gde da se pojave.
Još jedan indikativan aspekt bio je odnos građana Beograda prema mitingu. Veliki broj Beograđana je javno iskazao negodovanje zbog paralisanog saobraćaja, nametanja političke volje srpskog kleronacionalizma i opšte neprirodne atmosfere. Mnogi su, u znak protesta, napustili grad tokom vikenda ili iskazali neslaganje putem društvenih mreža.
Političke implikacije ovog događaja biće dalekosežne. Umesto da pokaže snagu, vlast je pokazala slabost — nesposobnost da bez prinude i novca okupi kritičnu masu građana. Ovo je možda i najjasniji signal da se politička moć aktuelnog režima više ne oslanja na ideju i poverenje, već isključivo na strah i kontrolu. To nije stabilna osnova. To je znak kraja jedne faze-najcrnje faze u u političkoj istoriji Srbije.
Najzabrinjavajući aspekt mitinga, međutim, nije bila ni praznina poruka, ni bledilo mase, već struktura učesnika koja šalje zlokobnu poruku. Među prisutnima su viđeni pripadnici organizovanog kriminala, uključujući Zvonka Veselinovića, kontroverznog biznismena i simbola spona vlasti i podzemlja, kao i šefovi kriminalnih struktura iz Republike Srpske, na čelu sa Miloradom Dodikom. Njihovo prisustvo nije bilo slučajno, već je bilo centralni deo poruke koju je vlast želela da pošalje — da je spremna da se osloni na silu, a ne na institucije, na mafiju, a ne na građane.
Konačan pečat ovom sablasnom ambijentu dala je pojava Baje Malog Knindže kao muzičkog „gosta“, čije pesme i imidž odišu militarizmom, nacionalizmom i retrogradnim vrednostima. Njegovo prisustvo na jednom političkom skupu u srcu Beograda, na poziv vlasti, predstavlja ne samo kulturološko dno, već i direktnu poruku međunarodnoj zajednici: Srbija pod Aleksandrom Vučićem ne bira evropski put, već otvoreno koketira sa balkanskim haosom, kriminalnim strukturama i političkim mrakom.
Uz sve to, konstantno ponavljanje mantre o „obojenoj revoluciji“ i „stranim plaćenicima“ predstavlja deo svesne strategije — ne da bi se Srbija zaštitila od spoljašnjih uticaja, već da bi se očuvala vlast po svaku cenu. To uključuje i pripremu javnosti za moguće sukobe, nasilje i krvavi scenario, ukoliko bude ugrožena lična pozicija predsednika i njegovog užeg kruga, a svedoci smo da je iz dana u dan ta pozicija sve više neodrživa.
Ovim mitingom, Vučić nije pokazao snagu, već paniku i njegov karakter. Nije okupio narod, već privremeno angažovao sistem ucena i straha. Nije zaustavio „obojenu revoluciju“ jer ista ne postoji, već je pojačao uverenje da se Srbija kreće ka otvorenoj diktaturi sa sve većim rizikom od unutrašnjeg i regionalnog sukoba. Upravo zato je odgovornost svih aktera, i domaćih i međunarodnih, da shvate ozbiljnost trenutka i deluju pre nego što bude kasno, zaključio je Bogdanović.
(SB)
(1488)
