Zbog mene su nas sve jednog dana izveli napolje. Poređali su nas u hodnik i skinuli do gole kože. Ispreturali su nam stvari zbog toga što sam urlao. Stajali smo goli napolju i sedam policajaca je došlo ispred mene i obratilo mi se: “I šta ćemo sad? A, Lukas, pričaj! Malo si gore, malo si dole”
Aca Lukas (45) proživeo je mnogo toga, a verovatno najgora stvar je tromesečna robija. Folkler kaže da mu je hapšenje tokom akcije “Sablja” 2003. godine promenilo život.
Detalje o privođenju zbog posedovanja pištolja bez dozvole, ali i o zatvorskim danima ispričao je u emisiji “Goli život”.
– Pištolj mi je bio u spavaćoj sobi, u ženinoj tašni. Kad je policija došla i pitala me da li u stanu imam nešto od oružja, odmah sam ga izvadio i predao im. Napravili su zapisnik i odveli me u Centralni zatvor – prisetio se pevač.
Zatim je objasnio kako je izgledao prvi susret s cimerima iz ćelije.
Doveli su me u zatvor oko tri-četiri ujutru. Niko od zatvorenika to nije znao. Kada sam ušao u ćeliju, gledao sam gde ima slobodan krevet da legnem. Pošto sam bio izmrcvaren, zaspao sam.
– Budim se ujutru i čujem: “Jeste, nije, ma jeste, ma nije”. Pomislim, šta je sad? Kad ono četiri glave gledaju u mene. Pokušavaju da provale da li je to Aca Lukas. To mi je bilo simpatično i odmah sam im rekao da sam to ja. Bilo im je nepojmljivo da se probude u zatvoru pored Lukasa – kaže Aca i dodaje:
– Zbog mene su nas sve jednog dana izveli napolje. Poređali su nas u hodnik i skinuli do gole kože. Ispreturali su nam stvari zbog toga što sam urlao. Stajali smo goli napolju i sedam policajaca je došlo ispred mene i obratilo mi se: “I šta ćemo sad? A, Lukas, pričaj! Malo si gore, malo si dole.” Odgovorio sam jednom: “Ja sam tu mesec, dva, tri, a ti si ceo život, ti iz zatvora izaći nećeš” – kaže Vuksanović.
Pevač ističe da je u zatvoru stekao brojne prijatelje.
– Pokojni Boško Radonjić mi je ulepšao zatvorske dane, sa mnom u ćeliji je bio i Rade Bulatović. Svako ko je iole nešto značio u ovoj zemlji, u to vreme je bio iza rešetaka. Ja sam jedini bio osuđen zbog pokvarenog pištolja – kaže Lukas.
Odrekao sam se prava na žalbu i otišao u “Padinsku skelu”. Tamo je bilo kao u banji, mogao si da izađeš napolje da treniraš. Kad sam izašao iz zatvora, bio sam besan, loše sam se osećao i doživeo sam porodićnu tragediju – otac mi je umro. Ma, ne ponovilo se nikad – rekao je Lukas.
Pevač je ispričao i o poznanstvu s Legijom i Dušanom Spasojevićem:
– “Zemunski klan” sam znao iz grada, kao i sve druge ljude. U policiji su me pitali zašto sam pevao kod Legije na krštenju? Pa pevao sam mu zato što sam pevač, da sam kuvar, verovatno bih mu kuvao. To slavlje je bilo u hotelu “Jugoslavija” – objašnjava i dodaje.
– U Šilerovoj nisam pevao, ali sam bio na kafi. Igrom slučaja sam se tamo zadesio. Ne vidim ništa loše u tome. Družim se s raznim ljudima. Dušana Spasojevića sam upoznao u gradu i on me j ezvao da dođem kod njega da vidim šta je napravio. Ništa nisam radio iz interesa, samo sam radio svoj posao. Možda ja nisam smeo da kažem tim ljudima da neću da pevam – zaključio je Lukas.
(202)
