Josip Broz Tito je bio predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije od 1953. do 1980. godine. Postoje legende o njegovim potezima, izjavama i doživljajima, koje su u tom periodu bile zabranjene da se pričaju. Među njima su i anegdote da je voleo da se tajno iskrade iz “Plavog voza” i od obezbeđenja, a zatim da pije sa hotelu Turist.

Žandar u službi partije

Pre rata Tito je često putovao na sastanke po zemlji, a i izvan granice, pa se uvek služio falsifikovanim ispravama. Jednom je tako putovao na važan partijski zadatak pod imenom inženjera Kostanjšeka. Slučaj je hteo da se u njegovom kupeu našao neki žandarski narednik, vrlo znatiželjan. Tito je bio otmeno odeven, s rukavicama i šeširom, pa je žandaru verovatno godilo da razgovara s tako uglađenim gospodinom. Tito je vrlo spretno odgovarao na sva pitanja, ističući kako ima da obavi neki vrlo važan državni posao. Stigavši na odredište, Tito se pozdravi s narednikom i htede da izađe, ali ovaj dohvati njegov kovčeg i ponese mu ga do perona. Pre nego što će se vratiti u vagon, žandar salutira i poželi Titu:“Pa gledajte da dobro obavite onaj važan posao”. “Budite bez brige, trudiću se”, odgovori Tito.

Spasla ga beba

Zbog sve većeg progona komunista 1934. godine, Josip Broz je krenuo preko Beča u Sovjetski Savez. U kupeu brzog voza koji se približavao Mariboru, s Brozom se vozila neka Austrijanka držeći u naručju malo dete. Kad su na granici ušli u voz policajci i zatražili pasoše, Austrijanka je zamolila Broza da joj pridrži dete. Došao je red i na Broza da pokaže svoju ispravu. Putovao je pod lažnim imenom češkog inženjera Tomaneka, s ne baš najbolje falsifikovanim pasošem. U trenutku kad je predao pasoš policajcu, osetio je nešto toplo u krilu. Brzo je podigao dete i na svetlom odelu ugledao oveću mrlju – beba ga je umokrila. Policajci su se slatko nasmejali i samo površno pregledali Brozov pasoš te bez opasnosti pređe granicu.

Neka pita proletere

Vrhovni štab se u vreme pete neprijateljske ofanzive, 1943. našao u teškom položaju, samo nekoliko stotina metara od neprijateljskih linija. Član britanske vojne misije, kapetan Deakin prišao je s tumačem Titu i upitao: “Kakva je situacija?” Kad su mu pokazali gde se nalazi neprijatelj, uzbuđeno je rekao: “Pa što se ne predamo?” Kad je tumač preveo Titu Deakinove reči, vrhovni komadant odgovori: “Reci mu, nek ode k Prvoj proleterskoj, pa ako se oni slože da se predamo, slažem se i ja”.

Kad se Tito ne obrije

U jedinicama oko Vrhovnog štaba Titova je urednost bila upravo poslovična. Bez obzira na situaciju, uvek je nalazio vremena da se obrije. U toku pete ofanzive, na Zelengori jedan od boraca primeti da se tog jutra Tito nije obrijao pa će svom drugu: “E, moj druže, mora da smo zapali u gadna g…., kad se drug Stari nije ni obrijao”.

Eh, i ti si mi neki vojnik

U petoj neprijateljskoj ofanzivi drug Tito je bio ranjen u ruku. S jednom rukom u zavoju i štapom u drugoj ruci, bez mašinke od koje se retko rastajao, išao je sa članovima štaba i svojom pratnjom preko planinskog prevoja. Na uskoj stazi susreli su staricu. Šaleći se, Tito joj reče neka se ukloni da može proći vojska. Starica ga odmeri od glave do pete, pa promrsi: “Eh, i ti si mi neki vojnik, kad ni puške nemaš!”

Pravedni sudija

U toku narodnooslobodilačke borbe, na oslobođenoj su se teritoriji, u trenucima predaha, organizovali razni sportski susreti. Tako se jednom prilikom igrala fudbalska utakmica. Igra je bila poprilično nečista, sudija neodlučan i nedosledan, pa je često dolazilo do prepirki i prekida igre. Titu, koji se nalazio u publici, dosadilo to neprekidno objašnjavanje, pa iznenada uđe u igralište, uzme od sudije pištaljku i obrati se igračima: “Da vidimo sada hoće li se neko protiviti odlukama sudije?”

Uzajamno razumevanje

Godine 1944. godine Tito je posetio Vršac i neka okolna sela pa se zanimao kako narod živi, kako se slažu sa svojim susedima. “Pa, eto, slažemo se… Samo, druže Tito… kradu nam konje!” “A što vi na to?” “Pa i mi njima krademo konje.” “E, onda dobro”, smeška se Tito, “znači, postoji obostrano razumevanje.”

Kriv je Minić

Jednom se prilikom povela reč o tome kako je francuski predsednik Šarl de Gol bio ljut na jugoslovenske komuniste što su četničkog vođu Dražu Mihailovića posle rata osudili na smrt. De Gol je, naime s Dražom svojevremeno bio na vojnim naukama na akademiji u Saint Ciru, pa je držao umesnim da izrazi svoje negodovanje. Slušajući taj razgovor, kojem je prisustvovao i Miloš Minić, Tito u jednom trenutku dobaci, pokazujući na Minića: “Pa neka pozove na odgovornost glavnog ‘krivca’, on je bio državni tužilac na suđenju Draži…”

Najbolji potez

U nacionalnom klubu štampe u Vašingtonu, Tito je 29. oktobra 1970. odgovarao na pitanja američkih novinara. Zahvaljujući Titovoj poslovičnoj ležernosti i pristupačnosti, ubrzo je uspostavljen prisan kontakt i srdačna atmosfera. Svojim duhovitim i sadržajnim odgovorima, Tito je imresionirao i najprovokativnije predstavnike “sedme sile”. “Gospodine, predsedniče, šta predstavlja najveći pozitivan rezultat Niksonove posete Jugoslaviji?” “To što sam ja danas u Americi”, lakonski je odgovorio Tito.

Tito i Staljin

Josip Broz Tito, predsednik Jugoslavije, bio je ljubimac Zapada, prihvatljivo komunizma i jednako prijatelj državnika kao i kraljevskih familija. Ali arhitekta “bratstva i jedinstva”, koji još budi nostalgiju među mnogima u bivšoj Jugoslaviji bio je zakleti neprijatelj većine Srba koji su izbegli u Britaniju posle Drugog svetskog rata. Oni su svoje neprijateljstvo delili sa neočekivanim saradnicima. Posle raskida odnosa između Jugoslavije i SSSR 1948., Tito nije bio najpopularniji revolucionar iza gvozdene zavese i u nekoliko navrata Staljin je, navodno, pokušao da izvrši njegovu asasinaciju. Navodi se da je Tito bio primoran da otvoreno piše Staljinu: “Prestani da šalješ plaćene ubice da me ubiju. Već smo uhvatili petoricu, jednog sa bombom, jednog sa puškom… Ako ne prestaneš da šalješ ubice, ja ću poslati jednog u Moskvu i neću morati da pošaljem drugog.” Ne zna se šta je Staljin na to odgovorio.

Slučajni susret

Dok je služio kao podnarednik u Srpskoj žandarmeriji u toku nemačke okupacije u septembru 1944, mladi vojnik je bio poslat sa još dvoje kolega da uruči pismo pristalici kraljevske vlasti, četniku vojvodi Nikoli Kalabiću koji se borio protiv partizana kod Tuzle. U toku puta nabasali su na čoveka u šumi obučenog besprekorno i očigledno od nekog značaja pa su zastali da odluče šta da rade. Jedan od mlađih vojnika reče: “Hajde da ga ubijemo, on ima nove čizme, a moje su već iznošene, mogao bih uzeti njegove”. Međutim podnarednik je odbio predlog rečima: “Nećemo uzeti život zbog toga”. On je takođe posumnjao da gospodin mora da ima pratnju u blizini, jer nije pokazivao znake straha niti je uopšte progovorio, tako da su ga pustili da ode. Kasnije kad su se sreli sa četnicima vojvode Kalabića, rečeno im je da je bitka sa partizanima žestoka i da su četnici veoma podstaknuti znanjem da Tito predvodi trupe i da bi želeli da ga eliminišu. U tom trenutku mladi podnarednik je znao da je to bio Tito na koga je nabasao u šumi i da je imao priliku da ga ubije.

Tito inkognito

Posle Titove smrti 1980. počele su da se šire priče celom Jugoslavijom da je on u stvari bio dubler, zamenjen od strane Rusa ili Amerikanaca pre ili u toku Drugog svetskog rata i da on nije bio Josip Broz rođen u Kumrovcu, u Hrvatskoj 1892. godine. Navodno, Tito je poginuo na Sutjesci ili u avionskoj nesreći posle nemačkog napada na njegovo uporište kod Drvara ili da je bio zamenjen dok je boravio u Rusiji. Dugogodišnji srpski prebivaoci iz Bedforda se sećaju veterana Drugog svetskog rata, Vučkovića koji je živeo među njima i koji im je pričao priče o vremenu kad je bio stacioniran u Zagrebu. Kao narednik žandarmerije krajem 1920. godine, uhapsio je mladog Josipa Broza i seća se da nije imao tri prsta na desnoj ruci. Tito koji je kasnije postao predsednik Jugoslavije je imao sve prste i čulo se da je svirao i klavir. Tito je bio aktivan u Komunističkoj partiji Jugoslavije, koja je tada bila ilegalna organizacija i postoji evidencija da je bio uhapšen i da mu je suđeno 1928.

Titove gozbe

Čini se da su knjižare u Srbiji preplavljene kuvarima koji opisuju šta je Tito jeo i sa kim. U 1979. u toku njegove poslednje strane posete, Tito je posetio Irak i imao priliku da bude ugošćen sa Sadamom Huseinom. Sadam je pripremio očekivani bagdadski đuveč i urme u sirupu kao dezert. Nažalost, ne zna se o čemu su dva diktatora razgovarala u toku večere. U 1972. godine Jugoslavija je bila prva komunistička država posećena od strane kraljice Elizabete Druge koja se takođe gostila sa Titom. Leskovački uštipci su bili na meniju uz kajmak i pogaču, urnebes salatu i sve je to bilo saprano sa domaćom rakijom. Navodno kraljici se dopao leskovački roštilj i način na koji je bio serviran. Slike sa večere prikazuju čase na stolu u obliku gumenih (Velington) čizama.

Novinar platio Titu ručak

U podzemnom prolazu na Terazijama, koji je otvorio Josip Broz Tito, bio je instaliran i dotad neviđeni aparat za pečenje pilića, koji je radio automatski kad se u njega ubaci dinar, koji je tad bio “velik kao kuća”! Organizatori svečanosti su poželeli da pečeno pile iz automata prvi proba predsednik Republike: “Ja nemam dinar”, rekao je Tito, a i njegova supruga Jovanka nije imala para, pa je organizator upitao prisutne novinare može li ko od njih da pomogne u razrešenju neočekivane teškoće? “Imam ja”, javi se prvi novinar Ljubiša Milanović. Posle su kolege zavitlavale Ljubišu kako nesvakidašnju investiciju nije najbolje iskoristio napisavši, na primer, feljton s naslovom “Kako sam Titu platio ručak”! U to vreme, a naročito posle Titove smrti, mnogi koji su se samo našli u blizini doživotnog predsednika pisali su o tome ne samo članke, nego i knjige dobro ih unovčivši pritom.