“Globalno gledano, kriza na Zapadnom Balkanu samo je sputavanje i iscrpljivanje Zapada i EU za konflikt u Ukrajini. Putin pokušava da iskoristi ne samo nezadovoljstvo pristalica poražene velikosrpske ideje, već i sve one koji u podjelama na Zapadnom Balkanu vide svoju šansu i utjecaj”, kaže Varga

 

 

Boris Varga je politikolog i novinar, ali je svakako i osoba koja prati zbivanja na geopolitičkom planu, koja se odražavaju na ovo područje. Prošlo je više od godinu dana otkako je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu, i od tada svijet više nije isti. Bivši jugoslovenski prostor je također veoma podložan utjecajima sa svih strana, ali ovog puta nedvosmislena prisutnost Kremlja na Zapadnom Balkanu osjeća se na svakom koraku. Naš sagovornik kaže “kada je počela totalna invazija na Ukrajinu, Evropa je bila zgrožena i uplašena”. Dodaje da je “Srbija je imala svoju recepciju rata u Ukrajini, ali dominantna je bila osuda Zapada i opravdavanje Rusije u invaziji na susjednu državu”.

 

Razgovarao: Nikola Krstić

 

“Svi srpski nacionalisti vidjeli su u tome šansu da se ostavri nemoguće – da se vojnim putem uz pomoć Rusije vrati Kosovo. Vaskrsla velikosrpska ideja dobila je novi život, preko ‘rusko-srpskog sveta’. I nije samo u pitanje Kosovo, već i želja za ujedinjenjem svih srpskih teritorija, brzi raspad BiH, vraćanje Crne Gore nazad ‘izvoru’. Tu euforiju smo videli prvih pola godine rata u Ukrajini, dok se nije preokrenulo i ispostavilo da ga Rusija i Putin dugoročno gube. I na tom političkom distpijskom entuzijazmu se akutni ruski utjecaj na Zapadnom Blakanu završava”, ističe on.

 

 

 

 

On objašnjava da “to ne znači da Rusija ne može da iskoristi utjecaj u region zarad svojih interesa”.

 

 

“Samo usporavanje i remećenje evropskih integracija Zapadnog Balkana ide na ruku Putinu, slabi utjecaj EU. Moskva može da ohrabruje nacionaliste, da ih finansijski podržava kako bi destabilizovali trusno postkonflitno tlo. Nije ni isključeno da ponovo imamo balvane na putevima, lokalne oružane pobune i sukobe, sukobe sa međunarodnim snagama. Ali veliki rat, kao onaj s početka devedesetih, na prostoru bivše Jugosavije je najmanje moguć. Svakako da će taj ruski politički utjecaj biti proporcionalan situaciji na ukrajinskom forntu. Dok Ukrajinci oslobađaju svoje teritorije, velikosrbi su u rupama. Ukoliko Rusija u Ukrajini preuzme inicijativu, ponovo ćemo imati divljanja na ulicama sa Putinovim portretima, ruskim zastavama i simbolom ruske okupacije Z”, kaže Boris Varga za Slobodnu Bosnu.

 

 

Koje su ključne oblasti na Zapadnom Balkanu gde se primećuje ruski uticaj? Kako se to odražava na političku, ekonomsku i bezbednosnu situaciju u regionu?

 

Ruski uiecaj najjači je u Srbiji i delu BiH, Republici Srpskoj, na severu Kosova i sve više u Crnoj Gori. Sve ove teritorije su kontinuitet težnje svih Srba u jednoj državi, ili danas popularno nazvanog “srpskog sveta”, koji je stvoren po uzoru na ideju “ruskog sveta” kome je cilj da ujedini sve etničke teritorije tih naroda. I sve se svodi na mitske priče. Jer, energetski uticaj Rusija je skoro izgubila u celoj Evropi i te veze će zbog rata sve da slabe. Čak i Srbija koja se od 2008. potpuno vezala za Moskvu i njegov energetski lobi, što sama, što pod pritiskom Zapda, našla je alternativu snabdevanja energentima. Slobodna trgovina sa Evroazijskim ekonomskim savezom, koji je stvorila Moskva, nije dao željenih rezultata. Ipak je ekonomska i spoljnotrgovinska relacija sa EU zauzela udeo od preko 60 odsto. Vojne vežbe svakojakih militantnih slavenskih bratstava sa Rusijom, Belorusijom i ODKB (Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti) su obustavljene, kao i naoružavanje Srbije od Rusije koje je bilo prilično provokativno. Ruska ulaganja u Zapadni Balkan su daleko ispod toga koliko tu investira EU. Rusija je ostala samo san nacionalista.

 

 

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je na mitingu Srpske napredne stranke izjavio na kraju: “Živjela Rusija!” Kako Vi vidite da je Srbija jedna veoma podržavajuća zemlja prema ruskoj agresiji na Ukraijnu?

 

Vučić je, u stvari, iskoristio situaciju rata u Ukrajni, dozvolio bujanje putinofilije i kritike Zapada kako bi pomerio fokus sa rešavanja problema u vezi sa Kosovom, koje ga politički mnogo više troše. Ta svojevrsna politička klackalica je funkcionisala sve do barikada na severu Kosova u decembru prošle godine. Trebalo je da obuzdava desničare u Beogradu za agresivne putinofilske izlive emocija na protestima, a Vučiću je to bio izgovor da ne može da nastavi dijalog sa Prištinom. Istovremeno, rusofilsku histeriju Vučić je iskoristio na prošlogodišnjim izborima i njegovom političkom rejtingu su lično dobro koristili, ali ne i njegovoj stranci. Međutim, Zapad je ipak sve vreme držao fokus na ključnom problemu za uspostavlajnje stabilnost na Zapadnom Balkanu – Kosovu. Ohridski sporazum između Vučića i Kurtija trebao je da donese rešenje posebno da se oslobodi Kosovo za ulazak u međunarodne institucije i organizacije. Realizacija tog sporazuma ide teško, uz jednostrane kontraodluke, sukobe sa međunarodnim snagama i sliku koja ostavlja utisak drugog ruskog fronta u Evropi. Međutim, NATO je 1999. uništio svaki vojni potencijal Srbije da vodi ratove, poput onih devedesetih, i oni nisu pretnja regionu. Regionu mogu da prete veze ruskih tajnih službi sa srpskim podzemljem i kriminalom. Mogu da nastanu nepredvidive nasilne situacije, u kojima bi Putin samo trljao ruke.

 

 

Dodik je bio i u posjeti Putinu, to ne smijemo zaboraviti, kako Vi gledate na to, kada cijeli svijet antagoniše ruskog predsjednika, on ide kod njega na prijem?

 

Dodik je samo posledica slabosti i nemoći međunarodne zajednice, kada je u pitanju BiH. On to koristi za svoje političke poene i naučio je od toga kako da dugoročno politički profitira, zajedno sa interesnim grupama iz njegovog okruženja. Istovremeno, Dodik je pomerio crvene linije separatizma i sececsionizma. Dok ima podršku birača, Zapad neće praviti još jedan sukob sa srpskim političarima kao na Kosovu. Čim ta podrška oslabi, verovatno će doći vreme na se podvlače crte. Dodik sa takvim parolama pravi sebi odstupnicu za moguće bekstvo u Moskvu. Uostalom, tamo su završili svi militantni rusofili koji su na političkom planu izgubili bitku sa svojim biračima prodemokratske ili proevropske orijentacije. To se dogodilo u Ukrajini Viktoru Janukoviču i u Kirgiziji Askaru Akajevu. Uostalom i Mira Marković i deo porodice Slobodana Miloševića je tamo pobegla. Samo on nije, jer je preduhitren i isporučen Hagu. Beg u Moskvu mogao bi za mnoge političare i iz Srbije biti opcija.

 

 

Da li postoji rizik da ruski utjecaj kako u Srbiji, tako i u Bosni i Hercegovini doprinese etničkim i političkim podjelama? Kako to utječe na dugoročnu stabilnost zemlje i regionalnu saradnju?

 

Postoji realni rizik da ruski uticaj i dalje podgreva podele, antievropske i autokratske tendencije. Rusija je garant mira u BiH, ona je u Upravnom odboru Vijeća za implementaciju mira (PIC) Dejtosnkog sporazuma i ona je sve vreme prema njemu dvolična. Dok s jedne stane Dejtonski sporazum deklarativno podržava, sa druge strane podržavajući Dodika, Moskva ruši mir u BiH koji treba da garantuje. Dejton je simbol američkog prisustva i moći na Zapadnom Balkanu i njegovo rušenje je više nego simboličan izazov za autorutet SAD u Evropi.

 

 

Možete li da objasnite možda kako Evropska unija i NATO reaguju na kremaljsko rovarenje? Da li postoji zajednička strategija za suprotstavljanje toj prijetnji?

 

Reakcija zapadnih država i NATO je veoma pasivna. Sve do agresije na Ukrajinu, generalni je utisak da su oni svesni da je region Zapadnog Balkana okružen članicama EU i NATO, geopolitički za njih bezbedan. Tim državama je ostavljeno vreme za tranziciju i one su vremenom bile zanemarene. Rezultat je stabilokratija, kao zapadna podrška autoritarnom Vučiću zarad ekonomske stabilosti. Žrtvovana je faktički demokratija i proces integracije u EU. Države sa takvom korupcijom, kriminalom, aferama i degradacijom institucija nemaju nikavu šansu da završe pregovre sa Briseom i toga su države EU veoma svesne. Ukrajina je promenila pravila igre. Potpuno je promenjen geopolitički pristup, uključeni su kandidati sa prostora bivšeg SSSR-a, Ukrajina, Moladvija i Gruzija. EU zaokružava prostor koji joj je važan za bezbednost i utisak je da je Zapadni Balkan ostao u zapećku. Međutim, realno, problemi toliko zapostavljenog regiona ne mogu da se reše promptnije i preko noći.

 

 

 

 

Kako mediji igraju ulogu u širenju ili suzbijanju ruskog utjecaja? Da li se primjenjuju odgovarajuće medijske strategije za suzbijanje dezinformacija? Srbija je veoma ukuhana u ruskom loncu, ali se čini da je i Bosna i Hercegovina odmah tu blizu.

 

 

Mediji su u buktanju proruskog narativa na Zapadnom Balkanu odigrali ključnu ulogu. Zato je Zapad odmah na početku uveo sankcije ruskoj propagandi. Najjača strategija za suzbiljanje ruske propagande na Zapadnom Balkanu su sankcije Rusiji, koje podrzumevaju i sankcije prema ruskim medijima. I režimski mediji u Srbiji šire jaki proruski narativ, koji se preliva u Republiku Srpsku i Crnu Goru. Ruska propagandna državna mašinerija nije odmah prepoznata u mnogim medijima. Pa se tako fake news i ruska ratna propaganda uzimala kao druga stana navodno izbalansiranih izveštaja, kao pravo druge strane da iskaže svoje mišljenje. Sve ovo nakon masovnih i najtežih ratnih zločina je razgoljeno i palo je u vodu, ali u Srbiji nisu hteli da poveruju u lažnost ruske propagande. Problem je dublje prirode, a to je nesuočavanje sa prošlošću i odgovornošću elita za rat devedesetih. Društva koja su bila u ratu nemaju do kraja istinitu sliku o odgovornosti za zločine. Nacionalni mediji su sve učinili da diskredituju Haški tribunal i to je slučaj u Hrvatskoj, Srbiji i sada na Kosovu. Međutim, Srbija je sa potencijalima JNA imala dominantnu ulogu u ratu i nije spremna da prizna agresiju na susedne države, genocid u BiH, etničko čišćenje na Kosovu. Ali, jedino Srbija nije odustala od svojih ratnih planova, tako da je ona pogodno tlo za rusku propagandu. Fenomen je i taj da u Srbiji proruski mediji i tabloidi kreiraju svoj autohtoni antizapadni narativ i pogled na rat u Ukrajini, koj je rezultat tog nesuočavanja sa zločinima devedesetih. I to nije slučajno, jer bi istina direktno pogodila nacionalističke stranke na vlasti i oduzela im ulogu žrtve koju već tri decenije politički rabe.

 

 

Da li je Rusija kao snažna magnetna sila koja privlači političke ekstremiste i potpiruje konflikte?

 

Malo se o tome govori, ali rat u Ukrajini nije samo osvajački rat i izazov Zapadu. U osnovi to je rat despotija protiv demokratije. Jedino tako se može shvatiti logiku Putinovog srednjeevropskog pohoda na Ukrajinu. I taj rat najviše odgovara rastućim u svetu autoritarnim državama, pre svega Kini. Svet je poslednjih godina ušao u aktivnu fazu multipolarnosti, u kojoj su u ekspanziji države koje oponiraju Zapadu poput Brazila. Globalizam je u pandemiji doživeo najveću krizu i Putin je ocenio da je to pravi trenutak da se prekomponuje ustrojstvo svetskog liderstva. Kriza je svesno izazvana, kako bi se razjednilo i potisnulo transatlanstki Zapad. Proruska Sirija i slika zapadnog povlačenja iz Avganistana bila je poslednji povod Kremlja da preko Ukrajine udari na Evropu. Kako ste u pitanju naveli, Rusija je već duže vreme snažna velika država koja ne samo da privlači političke ekstremiste i autoritarne nacionaliste, ona ih u svetu aktivno politički i finansijski podržava. Moskva se mešala u izbore u SAD, referendum u Ujedinjenom Kraljevstvu, energetskoj politici ključnih država EU. I sve to, sada vidimo, sa ciljem da se razjedini, potisne, oslabi i globalno porazi Zapad. Moskva je svesno napadom na Ukrajinu htela da poremeti ukupan svetski poredak stvoren nakon Drugog svetskog rata i obesmisli najviše međunarodne institicije popu UN-a. Međutim, to joj nije uspelo i vidimo novo pregrupisavanje i homogenizaciju između SAD i država Starog kontinenta, ali i drugih država u svetu koje Putin pokušava da pridobije na svoju stranu. Rusija od početka radi na stvaranju antizapadne i antidemokratske koalicije za rat u Ukrajni u kojoj su sada Moskva, Teheran i Peking. Kina pokušava da se od toga distancira i da se nametne kao neutralni mirovni posrednik. Peking je u prilici da zaustavi rat, ali taj sukob za njega može biti koristan i to je primetno kroz njene poteze. Zabrinjavajući je odjek rata u južnoj Aziji, koji bi mogao da vodi globalnom sukobu.

 

 

Šta u stvari Vladimir Putin i njegovi partneri žele da urade sa ovim područjem? Kakav je podtekst?

 

Globalno gledano, kriza na Zapadnom Balkanu samo je sputavanje i iscrpljivanje Zapada i EU za konflikt u Ukrajini. Putin pokušava da iskoristi ne samo nezadovoljstvo pristalica poražene velikosrpske ideje, već i sve one koji u podelama na Zapadnom Balkanu vide svoju šansu i uticaj. Pre nekoliko godina pojavila se ideja probnog balona razmena teritorija, pod izgovorom trajnog rešavanja „svima po volji“ postkonfliktnog područja. Ta ideja je opasna, može da donese nove sukobe i dugoročni uspon etničkog nacionalizma. Ona nije bila prihvaćena ni od strane Merkelove i Putina, ali je nakon nje nastala ideja Otvorenog Balkana kao privremeno rešenje predintegracije Zapadnog Balkana u EU. Međutim, iz toga vidimo da bi mogla biti obnovljena ideja etničkog političkog i ekonomskog uticaja iz tri centra na ceo region, a to je Zagreb na deo BiH, Beograd na deo BiH, Crnu Goru i Kosovo, kao i Tirana na Kosovo i deo Makedonije. O tome svedoči kriza u BiH i uticaj Beogarada na izbore u Crnoj Gori. Negativni rezultati takve politike su poslednji sukobi na Kosovu i nadajmo se da će Brisel da preuzme aktivno liderstvo, vrati entuzijazam Zapadnom Balkanu u pregovoračkim procesima i ohrabri kandidate da brže okončaju pregovarački proces. Barem oni koji su već u NATO, poput Albanije, Crne Gore i Makedonije. Ako padne demokratija u Crnoj Gori ili se postavi pod pitanje njena suverenost, biće to udarac za ceo Zapad. Možda i najjači koji je Rusija preko Beogarda i crkve napravila.

 

 

Donekle se nazire da je Srpska pravoslavna crkva u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini glavni stožer za njihovo (rusko) djelovanje.

 

 

Stare totalitarne šeme Moskve su i dalje aktualne. Pravoslavna crkva je samo zamenila kominternu i vrši ideološku i političku ulogu ruskog uticaja, dok Moskva kao „treći Rim“ pokušava preko crkve da obnovi Staljinovo carstvo. Tako je bilo i u Ukrajini, do revolucije na Majdanu, nakon čega je stvorena autokefalna Ukrajinska pravoslavna crkva. Srpska pravoslavna crkva se u planove Moskve savršeno uklapa sa njenim lokalnim interesima. SPC je nakon pada komnizma i u demokratskoj tranziciji Srbije stekla prilični uticaj i postala važan akter u državi za koga ne važe ustavna i demokratska pravila. SPC je svesna da ulaskom Srbije i regiona u EU i stvaranjem demokratskih ustanova, nestaje čar privilegovane mistike i trebaće se odreći mnogih privilegija i povlaščenja. Zato je tolika želja crkve da se spreči modernizaciju srpskog društva u svim državama na Zapadanom Balkanu. Poražavajuće je za NATO i EU, da su dozvolili da se u Crnoj Gori dogodi smena vlasti i „prevrat litijama“, koji je faktički orkestriran iz Beogarda i Moskve. Jedna verska revolucija, nakon koje je u manastiru Ostrogu sastavljana nacionalistička i antiveropska vlada. Treba shvatiti, da region Zapadnog Balkana ne može sam da se integriše u EU i ne može sam da izvrši demokratsku tranziciju i završi pregovorarački proces. To su siromašna, zaostala, konzervativna i patrijarhalna društva sa niskom demokratskom kulturom. Kao dete koje ne može i ne treba samo da prelazi ulicu. Ako mu samo na tren okrenete leđa ili zadermate, oni će se potući.

 

 

Kako se, zapravo, toliko dozvoliko da Rusija ostavi svoju parakoloniju u ovom podneblju?

 

U Srbiji je od XIX veka postojao ruski uticaj, o kojem je istoričarka Latinka Perović dosta pisala i govorila. Politika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića je vrhovno otelotvorenje i obnova tog kolektiviteta narodne, rusofilske države i društva, bez izgrađenih institucija i sa vođom tvrde ruke. To narodnjaštvo je bilo i u socijalizmu i odvelo ga je u neefektivnost i propast. Uostalom, Ustav SFRJ i jendopartijska država bila je po uzoru na SSSR. Najjači poriv obnove rusofilije u Srbiji je, u stvari, antizapadne i antievropske prirode. To rapoloženje na Zapadnom Balkanu je uvek bilo prisutno od Austrougarske, pa do nesvrtsanih i sukoba u raspadu SFRJ. Rusofilija u Srbiji je u zenitu nakon NATO intervencije. Srbija ne vodi toliko prorusku, koliko prikrivenu antizapadnu i još više antiameričku politiku. NATO je vojno porazio Srbiju i velikosrpsku ideju, svi to znaju samo se o tome glasno ne govori.

 

 

I na kraju, kakve su moguće posledice ukoliko se poveća ruski lobi na izazivanje sukoba ili podela na ovom poluostrvu? Kako se to odražava na stabilnost regiona i međunarodne odnose?

 

Generalno, postoji želja sa svih strana da se rat u Ukrajini završi do kraja ove godine, ali svako na drugi način vidi njegovo okončanje. Ukrajina vidi potpuno oslobođenje svojih teritorija, SAD vide Kinu kao ključnu polugu zaustavljanja i zamrzavanje trenutne situacije, dok Moskva sada već želi da zauzme barem teritorije koje je referendumom pripojila Ruskoj Federaciji. To je činjenica da je Putin u Ukrajini već poražen. Jedino što bi moglo rapidno da utiče na jačanje ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu jeste veliki svetski sukob u kom bi se uzdigle autoritatne i antidemokratske velike države. Tada je situacija prepuštena drugim vetrovima i načinima rešavanja problema. Verujem da do toga neće doći, ali sam siguran da će i nakon drugog poraza velikosrpske ideje, odnosno „rusko-srpsko sveta“ mnogima i dalje Staljnova i Putinova slika ostati u novčaniku.

 

 

O Borisu Vargi

 

Dr Boris Varga novinar i politikolog. Magistrirao je na Lavovskom nacionalnom univerzitetu u Ukrajini, na Fakultetu žurnalistike, na Katedri za međunarodne medije i informacije (2000) i doktorirao na Univerzitetu u Beogradu, na Fakultetu političkih nauka (2012). Autor je i dugogodišnji saradnik više međunarodnih i regionalnih medija (BBC na ukrajinskom, Al Jazeera Balkans, Vreme, Autonomija) i nevladinih organizacija (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Forum za međunarodne odnose, Nezavisno društvo novinara Vojvodine). U novinarstvu i istraživanjima bavi se uglavnom međunarodnim temama, regionom republika bivše Jugoslavije i bivšeg Sovjetskog Saveza. Uža specijalnost – tranzicija, demokratija i autoritarizam. Do sada je objavio osam naučnih i publicističkih knjiga i publikacija na tematiku geoplitike i savremenih političkih sistema. Piše na srpskom i ukrajinskom jeziku. Detaljnija biografija sa knjigama i publikacijama na sajtu: www.borisvarga.com

 

 

Tekst je nastao u okviru SMART Balkan projekta čiji je pokrovitelj ambasada Norveške u BiH.

 

(SB)

(47)

POLITIKOLOG BORIS VARGA ZA “SB”: “Dodik je samo posljedica slabosti i nemoći međunarodne zajednice. On sa parolom ‘Živjela Rusija’ pravi odstupnicu za bjekstvo u Moskvu”