Poznati pjevač usvoji dvije ćerke a, evo skakvim se predrasudama susreo..

U susret drugom koncertu koji će Sergek Ćetković održati večeras beogradskom „Sava centru“, razgovarali smo sa poznatim crnogorskim pevačem i kompozitorom Sergejom Ćetkovićem. On se sa emocijama prisetio svog prvog koncerta koji je u toj dvorani održao pre deset godina, ali i svega onog lepog što mu se od tada do danas desilo, i na profesionalnom i na privatnom planu.

Što se tiče posla, snimio je mnogo lepih pesama, veliki broj dobrih spotova, učestvovao na takmičenju za Pesmu Evrovizije, održao brojne koncerte. Privatno, Sergej i njegova supruga Kristina postali su roditelji. Usvojili su dve devojčice, Lolu (7) i Milu (5). Pevač je od početka otvoreno govorio o procesu Lolinog i Milinog usvajanja, a za čitaoce „Blic pulsa“ otkriva šta ga u celoj toj priči najviše boli.

Nikada nisam imao bilo kakve mentalne barijere po pitanju usvajanja, ali sredina u kojoj živimo ih, nažalost, ima. I to ne samo u Crnoj Gori, već i u Srbiji i u drugim zemljama regiona. Neke odluke u životu treba da doneseš, ali postoje stvari koje su predodređene. Ja verujem u ono što je namerila viša sila. Verujem u to da će biti onako kako Bog zapoveda. Odluka o usvajanju svakako nije mala i ne mogu stalno ja da pričam o tome i da nagovaram nekoga da to učini. Ne želim da provodim mnogo vremena u medijima na bilo koji način potencirajući svoje roditeljstvo. Ali, moram da kažem da mi mnogo smeta kad mi neko kaže da sam usvojitelj, jer ja to nikad nisam doživljavao tako. To su moja deca i bez obzira na to što im nisam biološki roditelj, ja sam im ipak roditelj. Nekad se mešaju babe i žabe, a činjenica je da je roditelj onaj koji podiže dete, a ne onaj koji ga je rodio. Moram da zamolim da bacite malo pogled i na druge ljude koji su usvojili decu, nisam ja jedini. Ima ih mnogo i oni žive srećno, ispunjeni su. Neka njihova sreća i ispunjenost budu podstrek za taj, po meni, veliki korak u životu.

Lola je krenula u prvi razred. Kako vi to kao roditelj doživljavate?

– Prošlo je deset godina od poslednjeg koncerta u „Sava centru“, a Lola je već sedmogodišnjakinja. Kad deca krenu u osnovnu školu, shvatiš da vreme brzo leti i da ga treba koristiti za dobre stvari.

Koliko su vaše ćerke muzikalne?

– Sigurno je da ću pratiti njihov put i gledati da ih usmerim na pravu stranu. Ne opterećujem ih svojom muzikom. Rekao bih da Mila možda zna više pesama od Lole. Lola je sportski tip, pa je tako i usmeravam. A Mila je samo jedanput čula moju novu pesmu, kad smo se vozili kolima, i počela je da je peva. To mi je bilo interesantno. Rekla je da bi volela da bude pevačica, ali još je mala da bismo mogli da ocenimo njen sluh.

Šta vam je bila inspiracija za novi singl „Nek te ljubav dočeka“?

– Uvek kažem da se neke stvari dese same od sebe. Bio sam na odmoru na Adi Bojani i jedno jutro sam se probudio u pet sati, ni sam ne znam zašto. Nisam mogao da spavam, pa se na terasi kompleksa u kojem smo bili smešteni desila strofa. Pomalo je neuobičajena za mene, možda je više za nekog ozbiljnijeg i starijeg izvođača. I dalje sebe doživljavam kao nezrelog muškarca. Trudiću se da takav ostanem što duže. Pre nekih dvadesetak dana, opet se desilo isto – rano sam se probudio i bukvalno za pet minuta napisao refren. Nekim stvarima jednostavno ne možeš da upravljaš. To se tako desilo, verovatno, po nalogu nekih viših sila. Uspeli smo da za pet dana završimo i video-spot koji najavljuje koncerte.

Refren pesme počinje stihom: „Zatvori oči, broj do pet, pomisli nešto lepo“. Da li privatno tako funkcionišete – izbrojite do pet pre nego što nešto nepromišljeno uradite?

– Trudim se da tu rečenicu koristim u životu jer iz perspektive čoveka od 40 godina mogu da kažem da više nemam vremena za ružne stvari i loše ljude, za trošenje vremena na stvari koje nisu vredne. Zatvorim oči, izbrojim do pet i krenem ispočetka. Reči danas koristimo olako, bez promisli o njihovoj težini. Pre nego što kažem neku ružnu reč, prvo razmislim da li je ona u datom trenutku prava.

U trećoj sezoni muzičkog takmičenja „Pinkove zvezdice“ novi ste član žirija. Kako doživljavate tu ulogu?

– Dugo sam bio protivnik takvih takmičenja i govorio sam da ne želim da budem član žirija u bilo kom ozbiljnijem programu tog tipa. Pre par godina dobio sam poziv za „Pinkove zvezdice“, ali tad sam im rekao da još nisam spreman za to.

Šta se u međuvremenu promenilo?

– Nisam tip koji voli dugo da boravi pred kamerama, ali kupila su me deca koja imaju mnogo talenta. Želim da uživaju u takmičenju, a ne da im budem španska inkvizicija. Trudim se da im ulepšam boravak na sceni, uputim par lepih i korisnih saveta i prenesem svoja iskustva. U međuvremenu, dok traju snimanja, saznamo i da je neki roditelj rekao nešto ružno svom detetu i da je vikao na njega – nisam tome prisustvovao, ali čuo sam da se dešavalo. Zato mi je drago što produkcija na mesečnom nivou ima sastanke sa roditeljima, gde im govori da to ne rade svojoj deci. I posle toliko godina na sceni, uvek imam tremu i neke stvari doživljavam i preživljavam na određen način, a mogu misliti kako je deci od pet, sedam ili deset godina. Ima i onih za koje sam sto posto siguran da su rođeni za taj posao jer se toliko dobro ponašaju na sceni, iako je to njihov prvi nastup pred tolikim auditorijumom.

– Čuo sam komentare da se nešto dešava, ali nisam imao prilike da vidim jer sam non-stop u pokretu. Ali, ne brinem se ja za nju. Ona će se dobro snaći. Veliki je profesionalac u svom poslu.

Jeste li vi nekad pevali narodnjake?

– Jesam i ne bežim od toga. Svako od nas ima svoj početak i lepo je setiti se svega što nam se u karijeri dešavalo, i lepog i ružnog. Ali uvek sam imao taj luksuz da biram šta ću da pevam. Od pesama narodne muzike pevam ono što mi leži, a to su uglavnom neke stare dobre numere od Tome Zdravkovića, Harisa Džinovića ili Tozovca. I dan-danas iskoristim priliku da otvorim dušu kad sam sa prijateljima i otpevam „Oči jedne žene“. Uglavnom biram ono što mogu da iznesem svojim glasom i na svoj način.

Koje je vaše najopuštenije izdanje?

– Najopušteniji sam u društvu svojih najbližih, u krugu porodice, kad nismo na javnom mestu. Volim kućne varijante. Mada opustim se i u kafani, pa me snimaju telefonom jer ne mogu da veruju da pevam i dižem ruke.

(725)