SLAVOJ ŽIŽEK: “Ako današnji ‘fundamentalisti’ iskreno vjeruju da su pronašli put do Istine, zašto se osjećaju toliko ugroženim od nevjernika?”

“Dok tibetanski monasi smatraju Tibet „centrom sveta, srcem civilizacije“, evropska civilizacija je definitivno eks-centrirana.”

 

 

 

Piše: Slavoj ŽIŽEK

 

 

Standardno tumačenje rusko-ukrajinskog rata kaže da je to „sudar kultura“ zapadnog liberalizma i tradicionalnog ruskog autoritarizma. Evo u čemu je obmana: ne samo da nije tradicionalista, Vladimir Putin je tek jedan u nizu ubilačkih modernizatora, od Ivana Groznog i Petra Velikog do Katarine Velike i Staljina.

 

 

Kada su kasnih 1920-ih pitali Staljina da definiše boljševizam, opisao ga je kao kombinaciju ruske posvećenosti cilju i američkog pragmatizma. Pošto je preuzeo vlast, trudio se da oponaša dostignuća američkog industrijalca Henrija Forda i brutalno brisao svaki trag ruske tradicije širom Sovjetskog Saveza, pre svega kroz nasilnu kolektivizaciju poljoprivrede.

 

 

Staljin je bio i veliki poštovalac Petra Velikog, koji je novu prestonicu Rusije izgradio na Baltičkom moru (Sankt Peterburg) kako bi uspostavio direktnu vezu sa Zapadnom Evropom. Petrove reforme naišle su na otpor takozvanih staroveraca, pravoslavnih hrišćana koji su zadržali liturgijske prakse iz vremena pre reformi moskovskog patrijarha Nikona 1652-66. Mnogi staroverci su na kraju radije birali smrt nego da odustanu od svojih obreda. Između 17. i 19. veka, na hiljade ih je umiralo u činu samospaljivanja.

 

 

Stvari su se u Rusiji zaista promenile tek Oktobarskom revolucijom; pa čak i tada je u prvoj sovjetskoj vladi bilo nekoliko istaknutih ličnosti staroverskog porekla. Boljševici su tu frakciju ispravno smatrali za predstavnike dugotrajnog društvenog protesta protiv carskog režima. Staroverci su oduvek bili nepoverljivi prema jedinstvu crkve i države (što je zapravo značilo potčinjavanje crkve državi) i zahtevali da verska zajednica ostane samoorganizacija običnih ljudi.

 

 

Očekivano, državni progon religioznih vernika pojačao se pod Staljinom, a podređenost pravoslavne crkve državi traje do danas. Putin je, zaista, mobilisao crkvu za svoje političke ciljeve.

 

 

Kako kaže patrijarh moskovski Kiril, Rusi ne treba da se plaše nuklearnog rata, jer hrišćani treba da pozdrave smak sveta. „Mi čekamo Gospoda Isusa Hrista koji će doći u velikoj slavi, uništiti zlo i suditi svim narodima“, rekao je patrijarh krajem prošle godine. Dakle, ono što se čini kao reakcionarni potez – povratak staroj ortodoksiji – lako može biti pervertirani izraz odbacivanja dominacije i izrabljivanja koji se kriju pod maskom „modernizacije“ u prolaznom svetu.

 

 

Primer takvog otpora, sasvim drugačiji ali ilustrativan, jeste Kanudos, odmetnička zajednica iz 19. veka stvorena u dubinama brazilske unutrašnjosti u Baiji, koja je postala utočište za prostitutke, prosjake, razbojnike, izopštenike i siromašne pod vođstvom proroka apokalipse Antonija Konseljera. Kako navodi Eduardo Mataraco Suplisi iz Radničke partije Brazila:

 

 

„Ova zajednica je razvila ’uzajamni, kooperativni i solidarni koncept rada‘… neku vrstu vlasti socio-mistične, religiozne, solidarne zajednice inspirisane ’egalitarnim bratstvom primitivnog hrišćanskog komunizma‘ u kom nije bilo gladi. ’Svi su radili zajedno. Niko nije posedovao ništa. Svi su obrađivali zemlju, svi su radili. Kad je požnjeveno… evo tebi… evo tebi. Niko ne dobije ni više ni manje.’ Konseljero je čitao Tomasa Mora, a njegova iskustva su bila slična iskustvima utopijskih socijalista Šarla Furijea i Roberta Ovena. Zajednicu Kanudos rasturila je brazilska vojska, a Konseljero je obezglavljen 1897.“ (Pošto je već preminuo od bolesti.)

 

 

Ovo sklonište od novca, imovine, poreza i braka nije se raspalo zbog svojih unutrašnjih tenzija; uništile su ga oružane snage brazilske „progresivne“ i sekularne vlade. Kanudos je bio mesto gde su žrtve istorijskog napretka našle sebi mesto. Utopija je zaista nakratko postojala, a to je za modernizatore bilo previše. Kako se drugačije može objasniti pokolj svih stanovnika Kanudosa, uključujući žene i decu? Moralo se izbrisati i samo sećanje na slobodu.

 

 

Očigledan kontraargument odbrani Kanudosa bio bi da se ta zajednica ne razlikuje od drugih religioznih fundamentalističkih projekata poput Islamske države. Pa ipak deli ih jasna granica. Dok je Kanudos otvoreno prihvatao Drugog, to sa Islamskom državom – kao i svim verskim fundamentalistima – nije slučaj.

 

 

Ako današnji „fundamentalisti“ iskreno veruju da su pronašli put do Istine, zašto se osećaju toliko ugroženim od nevernika? Na kraju krajeva, kad budista sretne zapadne hedoniste, ne uzrujava se niti oseća potrebu da ih osuđuje; samo odmahne rukom na njihovu pogubnu potragu za srećom. Pseudofundamentalisti su opsednuti grešnim životima nevernika jer su ti gresi odraz njihovih vlastitih iskušenja. Za razliku od istinskih vernika, oni ne osećaju sažaljenje, već zavide onima koji zadovoljavaju svoje apetite.

 

 

Dok tibetanski monasi smatraju Tibet „centrom sveta, srcem civilizacije“, evropska civilizacija je definitivno eks-centrirana. Naša centralna čežnja jeste da povratimo nekakav ultimativni stub mudrosti, tajnu agalmu ili duhovno blago koje smo davno izgubili. Kolonizacija nikada nije bila samo nametanje zapadnih vrednosti drugima; bila je i potraga za izgubljenom duhovnom čistotom. To je priča stara koliko i sama zapadna civilizacija: Egipat je za stare Grke bio mitsko skladište drevne mudrosti.

 

 

U našim društvima, razlika između autentičnih i pervertiranih fundamentalista nalazi se u tome što se prvi (poput američkih Amiša) dobro slažu sa svojim susedima, jer se bave svojim svetom, a ne onim što drugi rade. Pervertirane fundamentaliste, nasuprot tome, proganja ambivalentnost, motivisana istovremenim zgražanjem i zavišću prema grešnicima – bogohulna mešavina koja ih vodi u nasilje, bilo da se radi o terorističkom bombaškom napadu ili brutalnoj invaziji.

 

 

Putinov režim nema ništa zajedničko sa autentičnom ruskom duhovnošću koja odbija evropsku modernizaciju. Njegova izmaštana „Evroazija“ samo je izraz za legitimizaciju njegovog loše isplaniranog projekta modernizacije. Zbog toga je pogrešno otpisati Rusiju kao duboko konzervativnu i tradicionalističku zemlju koja je zauvek izgubljena za modernost. Uostalom, ruska duhovnost oličena u starovercima odbacuje autoritarnu državnu vlast. Da bi se pobedili perverznjaci koji vladaju u Kremlju, ta duhovnost će morati ponovo da se probudi.

 

(Peščanik/Project Syndicate)

(4)

SLAVOJ ŽIŽEK: “Ako današnji ‘fundamentalisti’ iskreno vjeruju da su pronašli put do Istine, zašto se osjećaju toliko ugroženim od nevjernika?”

| Kolumne, Slider, Šokantno, Vijesti |
About The Author
-