Vili Vimer otkrio: Bliski istok se pretvara u eksplozivnu smešu, koja će nas u Zapadnoj Evropi zbrisati s mape

Izjave savezne kancelarke o mogućem toku događaja u engleskom Salzberiju i o ošljarski potvrđenim akcijama trovanja u sirijskoj Dumi dopuštaju samo jedan zaključak. Nemačka savezna kancelarka iznosi samo ono što stoji u uputstvima koja štampa NATO o tome kako da se informiše zapadnoevropska javnost, umorna od laži.

Sopstveno mišljenje i sopstveno prosuđivanje više nisu dopušteni, jer se u slučaju krupnih događaja mora dokazati odanost interno formatiranom izjašnjavanju NATO o njihovom sledu. Poseta gospođe Merkel 27. aprila 2018. predsedniku Trampu u Vašingtonu ne obećava ništa dobro.

Pri tome je već sada svakome u Evropi, ko je uopšte u stanju da pogleda stvarnosti u oči – jedno jasno. Mi u Evropi imamo ponovo posla s ratnim formacijama koje su lažima uvukle evropski kontinent u dva svetska rata i tada svet pretvorile u prah i pepeo. Sjedinjene Države, Velika Britanija i nemački omiljeni sused Francuska Republika prvi su započeli dejstva u sirijskoj tragediji.

Ove tri države su uvek spremne, kad god je to potrebno, da oglase ratne trube. One i nas Nemce, uz pomoć povodljive berlinske vlade, zbog posledica obaju ratova, primoravaju na jednu vrstu ratnog sledbeništva, koje za sobom vuče teret teških sećenja.

Upravo sled događaja na Bliskom i Srednjem istoku čini jasnim to u kojoj se meri Nemačka odrekla svoje samostalne uloge, okrenute mirnom rešavanju konflikata, u korist jednostrane usmerenosti nemačke politike na pitanja od značaja za Izrael.

Još uvek je u slučaju smirivanja konflikata presudno kako svaka država učesnica konflikta vidi Nemačku i u kojoj meri je ubeđena u fer postupanje Nemačke kada se radi o rešavanju konflikata. Bliski i Srednji istok su kao bogomdani da se pretvore u eksplozivnu smešu koja će nas u Zapadnoj Evropi zbrisati s mape. Različite države između Kabula i Tripolisa su kao lancima toliko uvezane dubokim neprijateljstvom da bi direktna konfrontacija u tom području imala globalne posledice.

Pri tome se dramatično pokazuje kakvu ulogu imaju različiti koncepti stranih sila koje deluju u ovom paćeničkom regionu. Američki državni sekretar za nacionalnu bezbenost general Majkl Flin, koji se nije dugo zadržao na svojoj poziciji, javno je ukazao na ulogu američkih snaga u stvaranju Islamske države u Siriji i Iraku i u aktiviranju „inicijalne kapisle“ za izbijanje tog konflikta.

U zapadnoj štampi je istovremeno skrenuta pažnja na francuske i britanske postupke koji su razbuktavali rat u Siriji i Iraku. I sada francuski predsednik Makron, u stilu svog prethodnika Sarkozija, „gura nos“ napred, kao u napadu NATO na Libiju.

Mi, ostatak Evropejaca izvan Francuske – a to važi i za Veliku Britaniju – moramo da se zapitamo da li se naša evropska uloga sastoji samo u tome da zadovoljimo francusku i britansku pomamu za ratom i ratovima koje iniciraju London i/ili Pariz, bez ikakve mogućnosti da utičemo na zaustavljanje te francuske i britanske ratne pomame.

Pa nisu ni Mađarska niti Poljska „potegle sekiru“ na EU, iako nas Evropejce, neprekidnim pričama o navodnim evropskim vrednostima u stilu nezaustavljivog Zapenušanka, u to ubeđuje luksemburški ministar spoljnih poslova Aselborn. Nama je preko glave već i to što Pariz i London, na strani Sjedinjenih Država, za svoje ratove bez kraja eksploatišu našu naklonost prema Evropi.

Ipak, nikako se ne može zaobići činjenica da se jedino Ruska Federacija i Iran prema Siriji odnose u skladu s važećim međunarodnim pravom, na strani legitimne sirijske vlade. Tamo stoje jedno naspram drugog globalna agresija i međunarodno pravo, i Sirija će zbog toga svima nama dati ključ tumačenja o tome u kom pravcu bi trebalo da se kreće svet.

A takođe i o onome što je važno za život Izraela u bezbednim granicama, jer je snažno međunarodno pravo osnova stabilnosti. Međutim, možda je upravo to razlog zbog čega u ovom trenutku agresivna mašinerija u Vašingtonu, Londonu i Parizu turira na najvišem stepenu obrtaja.

A Rusija? Ne mora li Rusija da pođe od toga da će biti ili postepeno davljena ili uništena? Godine 1992. NATO je započeo marš na rusku zapadnu granicu, u isto vreme kada se povukao odličan nemački ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer. Novije odluke o sankcijama ruskim preduzećima kojima se krši međunarodno pravo obelodanjuju da Rusiju treba daviti u svakom obliku zbog njenog jogunastog otpora američkoj hegemoniji.

Pri tome, nikakvu ulogu ne igra okolnost kako je novi američki predsednik uopšte zamišljao saradnju sa Rusijom, jer je i on sam zatočen u svom predsedničkom bunkeru u Beloj kući. Nema te kante splačina koja nije izlivena na njegovu glavu ili glave njegovih pristalica.

Sa ovakvom politikom „davljenja“, stvar stoji onako kako je to u svom fundamentalnom delu International Conferenceon Military Trial, Washington 1949 formulisao Robert. H. DŽekson, glavni američki tužilac u Nirnberškom tribunalu za ratne zločine.

Njemu su bila poznata akta nemačkog Ministarstva inostranih poslova, i ona su, prema njegovim rečima, bez ikakvih odstupanja učinila nešto jasnim: „Mi nemamo izlaza, moramo se boriti, mi smo opkoljeni, nas će zadaviti.“ Otuda se postavlja retoričko i praktično pitanje: Kako će reagovati sudija ako se to obelodani u samom procesu?

Da li neko u Berlinu veruje da će, ukoliko Nemačka da svoj doprinos izbacivanju Rusije iz Evrope – sve dok je Nemačka u stanju da artikuliše svoju sopstvenu volju, moći da izbegene ovo pitanje, dok se, navodno, nevoljno solidariše sa Vašingtonom, Londonom i Parizom?

Web-tribune.com

(379)